SIfra:"PRKOS"-"ISTINA SE NECE I NE MOZE SAKRITI..."-1
"NOSILI SU UNIFORME JNA"
Udala sam se u Focu,gdje sam i zivjela do izbijanja agresije.Mi,Bosnjaci,smo bili u veoma teskom polozaju na pocetku agresije na BIH.Bili smo okupirani i nismo mogli nikuda izaci iz Foce.Pocetkom aprila 1992.godine,vise dana smo bili u sklonistu jer se pucalo sa svih strana.Da bih pokusala naci hranu i obici moga svekra i svekrvu,11.IV 1992.godine,izasla sam sa mojim sinom iz sklonista...
Svekrova je kuca bila u blizini sklonista.Htjeli smo ih obici,posto su bili bolesni i nisu sa nama mogli ici u skloniste.Kada smo usli u kucu,zacula se jaka pucnjava,koja nam se sve vise priblizavala.Legli smo svi na pod kako bi se zastitili.S polja se cula vika i naredjenje da izadjemo iz kuce ili ce nas spaliti zajedno sa njom.
Ja sam prva izasla sa svojim sinom i na moje zaprepastenje ugledala veliki broj naoruzanih cetnika sa puskama uperenim u nas.
NOSILI SU UNIFORME JNA.Neki su imali subare i kokarde na glavama,drugi carape na licu i samo su im se oci vidjele,a treci,opet,samo obicne kape JNA.
Medju njima nisam nikoga poznavala,osim KOMSIJU koji je stanovao u blizini moje kuce.Ocekivala sam da ce mi on pomoci,ALI ON JE MEDJU NJIMA BIO NAJGORI.Cak mi se i smijao svo vrijeme dok su me drugi maltretirali.
Ispred kuce smo ja i moj sin,koji je tada imao samo 8 godina,stajali nekih pola sata sa rukama podignutim u vis.Oko nas se i dalje pucalo.Poceli su da me ispituju za muza.Gdje je?Kuda je otisao?Rekla sam im da ne znam i da mi nista nije rekao.Jedan od cetnika mi je onda prisao,povukao me za kosu i osamario.
Nakon toga su poceli ispitivati moga sina koji se bio jako uplasio i plakao.I on je govorio da o ocu nista ne zna.Tada nam je drugi cetnik prisao sa nozem i rekao da ce nas oboje zaklati.Sin je poceo da vristi,
a oni su nekoliko puta samarima udarili i mene i njega.
Odatle su nas odveli u Vojnu kasarnu na Livadama.Dok smo isli putem,stalno su nas udarali.Cetnici su pokupili i druge zene i djecu iz kuca i vodili ih zajedno sa nama.Isao je i moj bolesni svekar koga su tukli kundacima,iako se jedva kretao.
Kad smo dosli,u kasarni smo zatekli puno zena,djece,staraca,ali i dosta muskaraca.Svi su bili prljavi,pretuceni,iscrpljeni.Cetnici su tukli sve od reda.Nisu stedjeli ni djecu,ni nas zene,ni starce.
U kasarni smo ostali sedam dana.Uvjeti za zivot su nam bili jako losi.Spavali smo na tepisima koji su bili mokri od vlage,kao i zidovi koji su nas okruzivali.Jednom dnevno su nam donosili da jedemo i to je uvijek bila prokisla corba i samo jedna kriska hljeba.
"NIKAD NISMO ZNALE KOJA OD NAS JE SLIJEDECA..."
Poslije sedam dana su Srbocetnici razdvojili muskarce od zena i odveli ih u zatvor,u KPD Foca.Nas 30 zena i djece su odveli u jednu napustenu bosnjacku kucu.Tu su nas cuvali svojom strazom oko kuce...
I tu su nam uvjeti bili teski.Hrane je bilo malo.Maltretirali su nas i svakodnevno ispitivali.Najvise su nas pitali za nase muzeve,bracu,rodjake...Pitali su nas i gdje se nalazi nasa vojska,kao i za nas novac i zlato.Sve sto su od zlata i nakita nasli pretresanjem,oduzeli su nam.
Cetnici nas nisu dugo zadrzali u toj kuci,nego su nas nakon desetak dana premjestili u drugu,i tako je to trajalo danima.Uvijek su nam mijenjali lokacije.U jednoj kuci bi ostajali najvise desetak dana.
Jako su nas i fizicki i psihicki maltretirali.Zene su izdvajali i odvodili ih,pa ih u drugim kucama tukli i silovali.
Kada su zene vracali sa silovanja,sve su jako plakale i nista sa drugima nisu govorile.Mi smo sve plakale kada bi cetnici odvodili i vracali zene.NIKAD NISMO ZNALE KOJA OD NAS JE SLIJEDECA.Nismo medjusobno nikada o nasim patnjama razgovarale.Cekale smo samo sta ce nam se slijedece noci desiti i da li cemo tog dana ostati zive.
Kada bi zene odvodili,njihova djeca su morala ostajati sa drugim zenama.Plakala su i vristala.Bilo ih je jako tesko smiriti.Kao da su i djeca znala sta se njihovim majkama desava,sta im Srbi cine,samo zbog toga sto su Bosnjakinje.
"DJECA SU OSTALA SA NAMA,BEZ SVOJIH MAJKI"
Zenama su se uglavnom desavala masovna silovanja.SVE ZENE SU BILE SILOVANE,I MLADJE I STARIJE.Bilo je slucajeva da su ih cetnici i ubijali.Za neke zene se poslije odvodjenja nikada nije nista saznalo.Jednom prilikom sam odvedena sa jos tri zene.Odvojili su ih od mene i za njih se vise nista nikada nije saznalo.NJIHOVA DJECA SU OSTALA SA NAMA,BEZ SVOJIH MAJKI.To mi je palo jako tesko,
jer sam se ja tada vratila mome sinu,a njihova djeca su potrcala prema meni i pitala za svoje majke kojih vise nije bilo.
Saznali smo da su one nakon tri dana ubijene u vojnim kasarnama i bacene u Cehotinu.Sa njima je tada bio jedan stari dedo Salih,koga su takodjer ubili odmah po njihovom privodjenju u kasarnu i bacili ga u rijeku.
Sve zlocine su nam cinili cetnici,NASE NAJBLIZE KOMSIJE kao i cetnici iz Srbije i Crne Gore.Svi su oni dobro znali kako se koja od nas zove i gdje je zivjela,za kim je bila udata.
Prije sukoba su nasi komsijski odnosi sa Srbima bili solidni.Sa nekima smo se i dobro pazili.Posjecivali smo se i pomagali jedni druge.NIKADA NISMO MOGLI ZAMISLITI DA CEMO OD NJIH DOZIVJETI ONO STO SMO DOZIVJELI.Mislili smo da ce nam oni pomoci,ali smo se prevarili.Oni su slali druge cetnike da nam cine zlo,a kasnije bi nam se smijali.To im je predstavljalo zadovoljstvo,sto nikako nisam mogla shvatiti.
Jednom su cetnici,MOJE KOMSIJE,dosli po mene sa desetak gardista iz Bilece i poveli me mojoj kuci kako bi je pretresli.Trazili su pare,zlato i oruzje.Inace,ako bi kod nekoga od Bosnjaka nasli makar i jedan metak,odmah bi mu palili kucu.
Kada su me doveli u moju kucu,poceli su da me tuku i trgaju odjecu sa mene.Vristala sam,ali mi to nista nije pomoglo.Nisam se mogla oduprijeti.Tu sam dozivjela ono najgore sto jedna zena moze dozivjeti,svi od reda su me silovali i toliko fizicki iscrpili,da nisam sebi dosla i pridigla se puna dva sata nakon silovanja.
Poslije toga sam razmisljala da se ubijem,da skocim sa sprata kuce.Ali pomislila sam na moga sina.
Morala sam mu se vratiti.Cekao me je.I on je maksum bio zatocenik.
Od daljnjih muka u mojoj kuci me je spasio jedan cetnik koji je poceo pucati i psovati na njih govoreci im da me puste,jer je on navodno poznavao moga muza jos od ranije iz vojske u Bileci.Inace,za svoga muza,ni tada kao ni dan danas,nista nisam saznala.Saznala sam da su ga zajedno sa drugim Bosnjacima cetnici zarobili u odveli u KPD Foca.Sta se sa njima dogodilo jos uvijek niko ne zna.
Kada su zavrsili divljacko grupno silovanje,svi su se spremili i otisli svojim autima,a meni su naredili da se vratim pjeske u onu kucu gdje su bile i ostale zene,kao i moj sin.Morala sam zbog sina i oni su to znali.Bila sam toliko iznemogla da su bili sigurni da cu otici samo do svog sina,da nemam snage za bijeg...
|
