Uros Komlenovic-ENGLESKI FUDBAL
Premijer Velike Britanije pakuje papire i odlaze ih u tasnu koju ce poneti sekretar.U pauzi ce ih mozda jos jednom pregledati,ali sada se zuri-u svecanoj lozi cekaju celnici Barkli banke,nekolicina lordova i ljudi sa berze,a mozda i neko iz opozicije.Na drugom kraju grada,pomirena sa sudbinom,istendska domacica ispraca muza-zna da ce se vratiti pijan,mozda i razbijenog nosa,ali ce,kada i ovo prodje,bar neko vreme biti miran.Daleko na Balkanu,ako je obezbedjen prenos,vrse se poslednje pripreme:
kokice su posoljene,pivo u zamrzivacu,deca isamarana bez obrazlozenja,a zene slobodne da idu kod frizera,u kupovinu,ili"u stetu"-ako imaju s kim.U Londonu je krajem maja najcesce suncano,kisa pada retko jer je svesna da nece pokvariti ugodjaj.Ugledni gost iz kraljevske porodice postrojava decake koji skupljaju lopte i razgovara sa svakim trecim,otprilike.Nije rec o vimbldonskom turniru-igra se finale Kraljicinog kupa.U fudbalu,naravno.
Posle utakmice igraci prolaze pored svecane loze,neka vojvotkinja ili princeza pruza ruku svakome od njih,cestita pobednicima i nalazi reci utehe za porazene koji bi joj najradije nabili sesir u aristokratski grkljan-izgubili su veliko finale i to je jedino vazno.Pobednici rasejano slusaju pohvalu cekajuci da se dokopaju zeljenog pehara i podignu ga visoko iznad glave.Da ga navijaci dobro vide.
Fudbal se,kao sto je poznato,igra svuda gde zivi homo sapiens,ali nigde kao u Engleskoj.Ono sto je"rols rojs"za ostale automobile ili"erl grej"caj za neku drugu toplu vodicu,to je ostrvsko pikanje lopte u poredjenju sa ostatkom sveta.Zato ne cudi durenje Engleza koji dugo nisu hteli da igraju na svetskom prvenstvu u igri koju su izmislili-nazvati planetarni fudbalski kup po nekakvom Francuzu(Zilu Rimeu)cist je bezobrazluk.
Engleski fudbal igra se na engleskoj travi i engleskom loptom koja je nesto manja i tvrdja od ostalih(jedna od takvih je,po legendi,pogodila naseg Peru Borotu u glavu,pukla i donela mu nadimak"Iron Peter").Ostrvski stadioni nemaju atletsku stazu jer su,kako Bog zapoveda,predvidjeni za fudbal,a ne za nekakvo besmisleno trcanje ukrug.Ovde igraci osecaju dah publike na sopstvenom potiljku,
za opomenu.Valjda su zato i najbolji,ko zna.
Na utakmicama engleskih klubova nema odugovlacenja igre,nema namernog sutiranja u aut da prodje vreme,nema vracanja lopte golmanu sa pola terena,nema simuliranja povrede(kad se Englez valja po travi,to znaci da ga mnogo boli).Pelcer"ciganske skole fudbala",popularne u Italiji,Spaniji,Latinskoj Americi i na Balkanu,nikada se nije primio na Ostrvu.Ne odgovara mu klima.U Engleskoj se igra napadacki,srcano i povrh svega posteno.Uostalom,fair play je engleski izraz(kako uopste termin"postena igra"zvuci na italijanskom?).Nema namernih grubosti.Istini za volju,ako se izmedju lopte i silne zelje ispreci noga protivnickog igraca,tim gore za nju-fudbal nije balet.Malo koji profesionalac zavrsi karijeru sa svim zubima u glavi,a Gordonu Benksu cinjenica da je oslepeo na jedno oko nije smetala da bude najbolji golman na svetu.
Odnos prema sudijama zasluzuje posebno poglavlje.Arbitra niko nece vuci za rukav,pljuvati,ili,ne daj Boze,tuci-engleski fudbaler bi se lakse odlucio da osamari kanterberijskog nadbiskupa nego fudbalskog sudiju.A ako je sudija bio los(sto se retko desava),na kraju meca ce od kapitena ostecenog tima cuti nesto zajedljivo,recimo:"Bila je dobra utakmica,steta sto je niste gledali."
Naravno,kada se pomene engleski fudbal,odmah se pomisli na brze prodore preko krila,strahovite voleje,divne golove glavom,precizne pasove i veste driblinge.Ipak,ono sto obicnu utakmicu uzdize na nivo svetkovine jeste jedinstven i neponovljiv huk sa tribina.Perverznjaci koji vole italijanski ili nemacki fudbal,posle duge diskusije i pozivanja na rezultate,dokazace nekako da engleski fudbaleri nisu najbolji na svetu,ali neka se samo usude da posumnjaju u neprikosnovenu vladavinu ostrvske publike.
Jer,engleski navijaci nisu obicni ljubitelji ove igre.Za njih je fudbal ideologija,religija,filozofija,
umetnost,stil zivota,a ponekad i rat.Njima nisu potrebne cegrtaljke,petarde,baklje i ostala tehnika tako draga juznjacima-grla i dlanovi sasvim su dovoljni.Pesma engleskih navijaca nije zal marginalaca za izgubljenim carstvom,vec himna potomaka Gordog Albiona naviknutih da pobedjuju-kod Trafalgara,El
Alamejna,Kresija,na Vembliju,Old Trafordu,Vajt Hart Lejnu,Enfild Roudu,Stenford Bridzu,
Hajberiju,svejedno.
Moralisti ce,naravno,neumorno podsecati na hejselsku tragediju,konzervativna premijerka ce otpoceti rat protiv navijanja,najmocnija birokratska tvrdjava Evrope ce ostrvljanima jedno vreme zabraniti da igraju ne bi li i neko drugi osvojio poneku evropsku titulu,policija ce zabraniti tocenje piva,organizatori ce ukinuti stajanje na tribinama i uciniti sve da bi ustrojili fudbal...Mladi stanari opstinskih spavaonica iz londonskog Ist Enda ili liverpulskog Toksteta,modovi iz Lidsa,crnci iz Birmingema i skinhedi sa Celsija ce motkama,lancima i"bokserima"braniti igru koja im istorijski pripada od zadriglih bogatasa i belosvetskih birokrata.I nikoga nece psovati ako njihov"Mancester Junajted","Celzi"ili"Vest Hem"dozivi tragediju i ispadne iz prve lige.Sa prepunih tribina ce se,umesto negodovanja,cuti melodija predivne"Amazing Grace",a onda ce zagrmeti"You`ll never walk alone":
"...I ZATO KROCI KROZ VETAR I KISU,IAKO SU TI SNOVI SLOMLJENI,
KORACAJ SRCA PUNOG NADE
I NIKAD NECES HODATI SAM."
Jer,"Vest Hem"ce se vratiti u ligu i opet biti najbolji,kao"Mancester Junajted"danas.Tako je to.
|
