Bikovi, smatrajte se upozorenima, nešto što se dogodilo prije par dana mučit će vas dok to ne riješite. Ne znam za ostale, ali ja sam napisao sms, poslao, isključio ton, odložio mobitel ekranom dolje, pokeraški odmjerio skupinu i daljnjih se sat vremena utapao, grcao i gušio u razgovoru s Barbarom jer ona priča tiho a brzo, i skoro je ništa ne razumijem pa i ja pričam sve tiše i tiše nadajući se da će ona prva: heej, heeeeej, hejhejheeeeeeej. Al ništa. Izrasle su mi škrge i list sam u pijesku. Blb.

Lijepo bit nedostupan na jedno poslijepodne, nije loše ni na par dana, dva-tri tjedna, s dva-tri mjeseca već imaš problem i ljudi se počinju brinut da zvali su te i misle si valjda nešto bolestan, pa jesi li dobro, izgledaš dobro, dakle, hm. Ima ta cura s faksa koja radi za Kožarića i čisti mu Sunce u Bogovićevoj iznutra dvaput tjedno tako što se zavuče dolje kroz skrivena vratašca dok netko stražari. I mora se radit noću, kasno, rijetko uhvati trenutak da nikog nema, pa ponekad ostane i prespavat zaglavljena. Pričajući s nekim koga sam sreo zastanem, šutam skulpturu nogom jer znam da je unutra, a sutra se ionako smijemo na kavi.

Čujem, pitam, vidim, ponavljam, i želim te radnje nazvati razgibavanjem ove glave koja škripi i škrguće dok se osjeća, a glavno je da se osjeća. Osjeća se tako kul, onako kao kad kažem u ovu mrzlu decembarsku noć jer mi se sviđa to reći ne trudeći se primijetiti da noć nije mrzla nego je mlačna i slinava. Strouče, druže, da imam što, posvetio bih to sada tebi, koji si mi poslao ono što ja nisam objavio. Razjebat ćemo mi sve ovo jednom, diskovi bruje, podriguje mi se od kave, noć je duga, dan je sutra, a ja sam zdrman i zaljubljen u PJ Harvey jer ona je putovala preko suhe i poplavljene zemlje noseći svoj užas.