Jutarnji monolog

Dobro jutro!
Kako ste?
Jeste popili kavicu (ili čaj; čula sam da ne vole svi kavu kao ja)?
Inače, što ima kod vas?
Ja sam dobro, hvala.
Istina, malo sam hiperaktivna. Ali dobro, bolje da je tako nego da sam depresivna. Ionako je bilo previše letargije u mom životu posljednjih mjeseci.

Inače, što radite u životu? Mislim koje vam je zvanje ili zanimanje? I jeste li zadovoljni?
Ah, ja studiram. Da, da. I dobro mi je, ne bi se bilo pametno žaliti. A još bi mi bilo bolje kad bi se riješila jednog ispita zbog kojeg već punih godinu dana jako loše spavam. Zapravo, postoje naznake (ili prije nadanja) da će se to uskoro dogoditi. Zato i djelujem ovako malo pomaknuto.

Ah, ovo je ljubav vašeg života? Baš lijepo! Divan ste par! Sigurno se jako volite. I živite zajedno?!! Pa to je fantastično. Nije li to divno? Sigurno ste jako sretni.
Ah, ne, ja sam sama. Da. Pa znate, još me nije našao onaj koji me traži (stvarno ne znam što radi tako dugo (sigurno po birtijama hoda i očajava), polako gubim živce, još će mi i biološki sat otkucati).
Mislim, nije ni problem što ga nema tako dugo, nego nemam niti kakav supstitut, pa da barem mogu dok čekam... znate. Ovako mi je malo dosadno, pa stalno mislim na neke krive muškarce. Čak im i ponekad napišem pjesmu. Kao onu dolje. Da.
Joj, čujete li ovu pjesmu s radia? Obožavam ju. Tako je romantična. Ah...
Ne, nisam melankolična. Čak ni ne volim patetiku kad izlazi iz tuđih usta, iako se i meni ponekad dogodi. Ljudi smo.

A, ovaj... vi imate i obitelj?
Ah tako. Da, takoje to. Ponekad nas razočaraju ljudi od kojih to najmanje očekujemo. Ne znam čak ni zašto to rade. Valjda ne znaju da se i riječima ponekad nekoga može povrijediti. Vidite, naprimjer, moja majka. Ne znam zašto, ali jučer je imala jedu izjavu koja je mene pogodila ravno u srce. Grlo mi se steglo, znate onaj osjećaj kad mislite da ćete svakog trenutka zaplakati i zadržavate dah da s njim ne bi krenule i suze. A onda odjednom samo pogledate na drugu stranu i shvatite koliko se mnogo puta sve ovo događalo već i događat će se još barem toliko puta i da jednostavno ne vrijedi plakati. Možda nije ni bila namjera povrijediti me, ali to se dogodilo. Pa ju onda neću nagrađivati suzama nego ću se još jedan korak udaljiti od nje i tako sve dok ne budem miljama daleko, a već znam da će me tada početi tražiti. Da, čudne su to stvari.

Nemojte se uzrujavati. Dokažite si da to nije tako.
Ah, bilo mi je divno časkati s vama.
Doviđenja.