No name... part xx

Znam da osjećaš led s moje strane. I da me ne zoveš i da me trebaš. I da čuvaš ponos i da misliš da me ne zanima što je s tobom. Znam da sam kriva što sam ti dopustila da se zaljubiš, a onda sam otišla. I znam da ti nije svejedno i da se trudiš ne pokazati mi. Znam da ti nešto značim. Ma što to bilo. I nije čak ni važno da li ćeš ikada čitati ove moje rečenice na zaslonu svog ekrana sve dok znaš da ću odgovoriti na svaku tvoju poruku. I sad kad više neću viđati tvoje oči i kad ti više nećeš onako prodorno, nježno i pun želje gledati moje kao jučer, možda će ti biti lakše. Ili neće. Trebao si me poljubiti jučer, kad si toliko htio. Ne bih ti uzvratila, ali ne bih se ni branila. Ne znam tko bih ja bila danas, možda bih se čak i zaljubila u tvoje usne. Možda bih te danas željela. Možda.
Je li ono danas bila zadnja poruka. Ja ne znam da li me više iznenadila ili boljela. Sasvim obična tvoja mala želja, a toliko je topline s tom željom došlo. Istina je da osjećaji putuju. Znaš, lijepo mi je s tobom. Zato što si običan. Nimalo dosadan. I baš volim kad se onako razgovaramo pogledima i kad se pozdravimo osmjesima. Baš mi je slatko dok stojimo u tišini čekajući... i nema one neugodne tišine. Tišina, ali voljena tišina.
Ali isto tako ti nisi onaj kojeg sanjam. Dugo sam čekala da mi netko pokaže ono što mi ti pokazuješ svojim licem, ali jednostavno nema onih osjećaja koji bi trebali postojati. Ne sanjam te. Mislila sam da ću, kad se to dogodi, poletjeti u zagrljaj onom tko se nađe u toj priči, ali nisam to poželjela ni na tren. Valjda sam zrela. Ne znam o tome suditi. Samo znam da sam sada spremna čekati onoga kojeg želim. Nisi ti kriv, zapravo i nema to neke veze s tobom. To sam samo ja.
Čuvaj se. I zaljubi se s više sreće.