No name

Uf kak je sparno. Baš sam se vozila jučer i tolko je vlage u zraku da mi je koža postala vlažna. Još je gore uz jezero zbog isparavnja. Kao da bicikliram u sauni. Ali ipak je to gušt kojeg se teško odričem. Tolko sam se nabrijavala jučer da sam jedva hodala kasnije - najveće opterećenje + vjetar u prsa + maksimalni tempo/ 45 minuta. Ludnica!

Mrzim vikende, ali stvarno ih ne volim. Hvala Bogu da je ovaj gotov. Jednostavno ne znam kaj da radim. Zapravo i ne da mi se baš radit nekaj konkretno. I onda provedem dan pred televizorom stalno razmišljujući kak bi ja zapravo sad trebala učiti, a ne da mi se, a ne da mi se ni pospremat jer je vruće, i onda postanem od svega toga nervozna i sama sebi nepodnošljiva. Užas.
Ja volim radne dane. Dizanje u 6 ili 7, kava, novine/internet, doručak, autoškola, doma, rupa, ručak, "učenje", bicikl, tuširanje, večera, internet/novine/knjiga/TV/nešto?, spavanje. I sutra sve ponovno, samo ubacimo neku kavu s frendicom, pa onda drugi dan s drugom frendicom... i tak do kraja života :).
Moram priznat da mi malo već fali faks. Ne učenjem, ali onaj osjećaj obveze. I da se dižem i kad mi se ne da, da se živciram u tramvaju dal ću stić na bus ili ću pola sata čekat drugi, da dođem doma i da mi se spava jer je četvrtak a ja se još nisam naspavala od prošlog vikenda, da popijem kavu onak s guštom, da gubim vrijeme čitajući Večernjak, da malo učim, da visim na telefonu s frendicom koju eto nisam vidjela mjesec dana jer su nam rasporedi totalno neusklađeni, da se pravim da sam beba i da me tata mazi (iako imam skoro 20, i tata me jako ozbiljno shvaća, totalno ravnopravno, najbolji tata na svijetu), da se posvađam s bratom triput dnevno zbog mog PMS-a, da sam hiperaktivna bez razloga, da imam izgovor da nemam vremena, da jedva čekam vikend a kad on dođe da poželim ponedjeljak... ali najviše od sveg fale mi moje cure s faksa. Jer sms poruke ih ne može zamijeniti. Fali mi da moja luda M. trči po faksu uvijek za istim dečkima, da se zezamo, da nas živciraju profesori, da računamo kolko dana ima do prvog kolokvija, pa kolko bi stranica dnevno trebala naučiti, da dolazimo 45 minuta prije predavanja i da trčimo u kefu na doručak, fale mi one pospane i nervozne "tete" u kefi, fale mi i oni nadobudni i dosadni ljudi iz prvog reda... i tolko toga mi još fali da bi morala otvorit jedan cijeli blog da vam sve napišem. Ali nema veze. Zato sutra zovem frendicu na kavu i da tugujemo zajedno. Ja stvarno volim ić na faks, bez obzira kaj je to ponekad stvarno gnjavaža (klasika za Ekonomiju), ali imam neki osjećaj pripadnosti i privrženosti. I sve ono što me živcira u trenutku kad se događa, zapravo me jako veseli i ne mogu si zamisliti svoj život drugačije nego što je sada. Zapravo, da se nisam upisala, sad bi radila za 20 kuna po satu u banci i bilo bi mi opet dobro jer je opet dobro društvo, ali to nije to. A s druge strane ne bi znala kak je to studirati i ne bi znala kaj propuštam, pa opet dobro....

Imamo novog predavača u ašk. Jao, kak je zgodan. Al cure stvarno. Jako sladak dečko. Oko 25 godina, lijepo "definirano" (ovo sam čula na RTL-u) tijelo, istina, malo je nizak, ali who cares, sve u svemu vrlo zanimljiv muškarac. Ali nije moj tip. Ne palim se na takve. Lijepo ih je vidjet ali se ne mogu zamislit s njima. Ja sam malo čudna.

I tak, ja bih kao sad trebala ić učit. Pa idem. :)