Komentar na komentare.

Mislila sam ne komentirat komentare... ali ne mogu. :))
O da, on zna, bar bi trebao znati. Zapravo, možda misli da je sve to nestalo, jer ja mu to već neko vrijeme ne želim pokazati. Koliko god to bilo teško.
Ponekad kad ga vidim, samo ga želim zagrliti, kad razgovaramo i kad se nasmije... kad me gleda onim svojim okicama... jooooj...
A strašan mi je taj dečko. Oni koji ga ne poznaju, rekli bi da je čudan. Možda i je malo... ali ja to tako volim kod njega. To što je toliko različit od drugih... moja mala dobrica.
Nekoliko je puta napravio neke poteze koji su me naveli na to da pomislim da mu je stalo do mene (brzo se osvijestim). Ali onda obično proradi onaj ponos u meni i počnem glumiti da ga ne primjećujem, da mi nije stalo. I mrzim samu sebe zbog toga. A kad ga ne vidim, onda sanjarim o njemu. I tako stalno...
Nekad se stvarno teško biti ja. :(
Pa ga sad volim ovako... a nemam ga. I bit će tako dok ne dođe netko novi... netko tko će biti tu - i ostati.

Što se tiče ekonomije - baš sam neki dan pričala s prijateljicom da je baš grozna činjenica da kad završimo faks i počnemo raditi, zapravo više nećemo imati s kim razgovarati. Jer se sve vrti oko novca. Pa onda ljudi kao ja, kojima novac u životu baš ništa ne znači, ispadaju čudaci. Ja baš volim ekonomiju. Možda sam preromantična da bi bila ekonomistica u pravom smislu riječi, ali ipak... to je moj put.