Ima nešto u tom..
Kao i svake godine u ovo doba, prikovana sam za radni stol svojim brojčekima i bilancama, sjećam se da mi je jedna školska prilikom proslave 2-godišnjice mature (0 se ne broje) rekla nešto kao .. ma ti voliš taj posao zato ga i možeš raditi.. jedina iz razreda radim to do kraja sa potpisom bez obzira što nisam bila 5,0. Mislim da je kod mene u pitanju emotivna inteligencija (IQ mi je prosječan) i istančan osjećaj za preživljavanje kroz izazov.
Možda zapravo volim kad mi bace rukavicu u lice.. onda se u meni probudi onaj mali sa dva roga i izgovorena bez glasa: «misliš da ne mogu, ma samo me gledaj».
Zapravo ovih dana, neprestano slušam kuknjavu glede i poradi posla i rada, promatram ljude oko sebe, mlađe, educiranije, godina života u kojima bih pitala pošto je Osijek, «kako ne mogu, ne da im se, to je previše posla, kada ćemo mi na godišnji..etc».
Slažem se da ovo nisu vremena u skladu sa našim odgojem: radi i ne boj se.. mnogo je oko nas onih koji nisu ništa zaradili svojim radom i nisu sankcionirani, a bahate se vozilima, nekretninama i ostalim tzv. statusnim simbolima, ali isto tako ne mogu bez ljudi koji znaju i hoće raditi. Bit svega je izboriti se i naplatiti svoj rad. Još uvijek sam mišljenja i stava da se rad isplati. Zašto?
Prvo i osnovno izgrađujemo sebe, znanje ti nitko ne može oduzeti, nadalje novac je sredstvo kojim si možeš osigurati kvalitetu življenja, naravno ako ga nećeš spremati u čarapu.
Ne volim «čarapare». Kao niti one koji nikad ništa ne mogu.
A da bih voljela raditi nešto drugo.. ima nešto u tome.. toliko o radu.. on je samo jedan dio naše osobenosti.. trenutno uživam u zvuku zvona što dopire kroz noć..
|
