Hoću, neću. Mogu, ne mogu. Dajte mi nešto da razbijem vrisak! Teško je iščupati iz sebe ono što više ne želiš, ispreplete se to uzduž i poprijeko, čvrsto sraste i onda, s koje god strane povučeš, izdigneš i ono drago, ono što ti treba. Zato čupanja bole. Možda bih trebala prevući plimu preko sebe, možda mogu dovoljno dugo zadržati dah. Dajte, uzmite. Kao da ne znam što želim. A znam. I želim. Jako želim. I sada, nasred ovog puta kojim sam krenula, prepoznajem još znakove koje sam ostavila za povratak. Ali, natrag nije kamo želim ići. Ne gušim u sebi, više nekako izvan sebe. I ja sam izvan sebe. I gledam film o sebi. Draga mi je glavna glumica. Želim joj povikati, ne tako, on će te povrijediti, sačuvaj sebe. Trgne se koji put i zakrene vrat i glavu u mom smjeru, čuje li me? Znam da joj se uvukao pod kožu, da sva titra kada joj se približi, kada je ljubi, kada joj rukama obuhvati glavu onako ispod kose i pogleda je, a ona pilji u njegove usne i poželi se uvući sva između njih i ondje počivati na mekanom. Na vlastitim kulama od pijeska.