 |
Ingordeca
11.08.2004., srijeda
Već svi znate da sam ja jedna sentimentalna beštija i da dobrim dilom živim u prošlosti i od sjećanja...
Kad smo neki dan pričali o idealnom odmoru, ono kako bi ga nazvali "iz snova", ovaj moj je ispalio da bi on najrađe sa nama na neku lanternu, bez ljudi, bez buke, bez gužve, samo more, nas troje, mala kamena kućica i uživancija do kraja.
Khm...
Biće da san ja još mlada, luda i željna života kad san mu rekla kako bi na lanternu išla eventualno na jednodnevni izlet, a nikako na duže od jednog popodneva.
Biž ća, rekla san mu, kako ti misliš da bi ja mogla bez kafića, bez ljudi, bez muzike, bez kompjutera, bez se lipo obuć i namazat...i da ne nabrajam.
A onda me puklo...shvatila san da mi niko nikad nije reka nešto tako lipo, da je to vjerojatno vrhunac ljubavi koju mi je neko pokaza...
On mene voli toliko jako da bi moga izdržat sa mnom par tjedana na pustom otoku, na lanterni, bez igdi ikoga...
Moga bi me, dakle, gledat svo to vrime raščupanu i bez šminke, bez veze obučenu ili šta je najluđe, ka od majke rođenu, bez problema i bez gnjusnog izraza na faci kakvog ja složim samo na takvu pomisao, a kamoli na realizaciju iste.
On mene voli...yeaaaaaah!
E, a kako su naši stari onda živili?- puno mi puta padne na pamet.
Sićan se svojih lita provedenih na otoku kod none, večeri provedenih u nečijem dvoru, najčešće na podu dok su nam stari pričali priče...najčešće jezovite s namjerom da nas toliko prestraše da odma idemo leć i ne dižemo se dok sunce već dobrano ne zagrije to malo ribarsko misto.
Kako su ljudi živili bez kompjutera, bez televizije, bez perilice za robu, sušilice, telefona, mobitela i svih inih sranja koja, kao uljepšavaju i olakšavaju naš život?
Čekaj malo, kako ti ljudi nisu išli jedni drugima na živce, kako si isu dopizdili nakon nekog vrimena?
Sve su njihova dica slušala tehno i hiphop, moš mislit.
Svaki je od njih ima svoj dnevni raspored, svaki svoj zadatak.
Fala dragom bogu i mojim pametnim roditeljima koji su me pustili da na neki način održim taj način života i taj svit živima.
Pa smo tako svaki dan radili nešto zajedno: kuhali, prali sude, meli, igrali se.
A najdraže mi se sitit onih večeri redukcije struje i vode, kad bi svi skupa seli u nečiji portun sa dvi-tri šterike, igrali na karte ili prepričavali one iste jezovite priče koje su se godinama vrtile na repertoaru.
I kad se sad sitin, nekad kad sidin tu u ovoj kući, u hrvatskoj metropoli, u 21. stoljeću, i kad žalin samu sebe kako mi je dosadno i kako neman šta radit...dođe mi da sama sebi opizdin jednu škopulu jerbo san se totalno prebacil na ovaj hi-teck, light-speed način života.
Moji pokojni nona i dite su se strašno volili, i pod stare dane su se kokolavali.
I nije mi to bilo smišno, ni čudno....niti san ikad promislila: "pa kvragu, kako si ne dopizdite?"
Jerbo, nakon cilog dana rada, ulaganja u kuću, u fameju, u posal, seli bi zajedno uz šteriku i gledali se u oči.
I bez telefona, bez televizije, bez kompjutera, bili su dovoljni jedno drugom, volili su se, gojili dicu, lipo smireno, kalmo i s regulon.
I znate šta, drago mi je da nisu doživili ovo vrime, ovu turbulenciju informacija i novitadi...jerbo bi ih ugušilo, izgubili bi jedno drugo, izgubili bi tradiciju i običaje.
Mi smo judi ingordi, nezasitni, vječno nezadovoljni, sa onim crvom u guzici koja nas stalno tira naprid željno novog, boljeg, višeg, jačeg.
Gubimo i zaboravljamo na osnovne i najbitnije ljudske vridnosti, samo nan je karijera i posal na pameti, samo grabimo i koračamo širom rastvorenih usta i očiju...
A dovoljno je samo sest na minut, okrenut se oko sebe i posvetit malo vrimena sebi, svojoj dici, fameji, kući....da bi se u srce uvuka mir i spokoj, da bi shvatili kako nan ništa drugo ne triba.
Na kraju krajeva, judi moji, izist će nas briga, satrat će nas ingordeca, a naši stari su znali proživit i cili vik bez likara.
Kad malo boje promislin, i nije loša ona ideja opustom otoku i lanterni, makar na neko vrime...(samo, isto b ja volila da mi spoje modem, tamo doli :)))
|
|
|
