...in the shadows...

Ne znam dal da budem sretna ili tužna. Štoviše iznenađena sam. Stvarno vam hvala, lijepo ste me iznenadili. Ali sve mi se čini da je to nemoguće. Ja osobno, smatram da to nije baš pametno, jer ipak, ruku na srce, neke određene osobe će jedva sebi priuštiti pa da sada odvajaju i za nekoga drugoga. A stvar je da moji da žele odvojili bi, ali meni glupo tražiti da kopaju po najdubljim dijelovima. A ja bi nešto drugo. Jao, iznenadili su me.
Svaka vam čast, stvarno vam hvala. I sve te lijepe riječi što sam čula.. Stvarno... Nisam se nadala takvome nečemu. Iako se osjećam kao zadnji jadnik i kreten, ali svejedno mi je drago samo što je ideja takva došla. Ali ne hvala, ne trebate. Čovjek nekada treba žrtvovati svoje snove. Mnogo puta sam ostala kraća za mnoge stvari koje sam željala, a nisu bile toliko potrebne, stoga mogu i ovakve stvari preživjeti. Iako sam rekla kada mi se pruži ikakava prilika da vidim svijeta da idem, to sam majci obećala, ali eto, ponekad ne možemo dobiti ono što želimo. Što sada...?
Ne mogu sjesti i plakati, nema smisla. Idemo dalje.
Nasmijati se i ne misliti o tome.
Monaco.
Monte Carlo.
Nemoguće.

No da.
Život je ponekad okrutan, ponekad nepredvidljiv, ponekad raširenih ruku. Jednostavno nikada ne znaš što te čeka, nikada ne znaš što ćeš propustiti namjerno ili nenamjerno. Što ćeš krivo učiniti... Ma previše je za pričati o tom kratkom periodu koji je daleko još od mene. Daj Bože.
Jer shvatila sam sada koliko je blizu smrt. Kako ta kuja može doći svaki čas, i onaj čas kada sam sretna kao malo dijete, onaj čas kada se napokon sa svojim zabavljam i pričam, smijem se! I onda bi me ona pograbila. U trenutcima kada ne želim, u trenutcima kada ne pomislim na nju. Kako okrutnoooo! Odvratno. Zašto me ne traži kada nisam dobro, kada nisam zadovoljna sobom i ičime, zašto onda ne dođe? A ne onda kada sam najsretnija na svijetu. Život je, eto, nepredvidljiv.
Ali shvatila sam. Ne treba se zbog ničega živcirati, ne treba se zbog ničega zamarati previše. Jer time sam shvatila da svaki čas me može nešto izbrisati sa ovog svijeta, a mogu ostaviti za sobom samo neki nemir, samo neku nelagodu, a zašto to? A jednostavno se mogu nasmijati i krenuti dalje. I uživati. Pokušati raditi ispravne stvari, ljudima pokazati koliko ih volim i trebam. Trebam ih puno, nisu toga svjesni, bome nisu. To im ne želim tupiti, neka shvate sami. Do tad ću ja kao i dosada. Ali eto zašto govorim volim te, javljam se, pitam. Treba ljudima pokazati da ih voliš, čim znaš da imaš nekoga iskrenog kraj sebe, odmah je lakše.
Ma, valjda ja sve to gledam tako.
Neka.
Takva sam.
Preosjećajna ponekad. Katkad mi to izađe kao mana, ali nekada i ne. Ali često krivo shvate, krivo protumače, a je ne mogu protiv toga. I radije ću žrtvovati sve svoje snove i maštanja, nego upropaštavati nešto što imam, što volim, što želim. Nije sve u sebi samome, nije sve na tome da čovjek gleda samo svoje dupe. Neka, pružit će se prilike, vratit će se sve.
Ako ništa, ne gubim nikaj optimizmom, samo možda olakšavam.
Zavaravam?
Ma neka, jbg.
da.