I tried to be perfect.

auk.
Šta ste tako.. Ma joj, uopće ne znam. Živcira me. LJuta sam. Sad da kažem neću ja uopće, baš me boli briga, odmah bi bilo šta sad, šta sereš, šta glumiš, bla bla. A čim nešto krivo ili uopće ne kažem odmah cijelu zbrku i dramu naprave..
Ma ugl, nitko ne doživljava moje riječi normalnima.
Sprdačina obična.
A nema veze.
Šta sad.
Tako je to.
Možda jednom shvate neke dotične osobe da nije sve tako kako se čini. Da je možda svijet malo drukčiji nego ga oni prikazuju. Nije dovoljno samo disati, dignuti nos i tjerati svoje da bi preživio na ovom mutavom svijetu. Curo, potrebna je tolerancija. POtrebno je obaziranje na druge možda. A ne samo svoje, svoje i ničije drugo. No, možda stoji ono sve se vraća, sve se plaća.. Možda i ne bi htjela to, no nikada ne znaš.. Stvarno više nikada ne znaš to ti donosi sutrašnji dan. Kakvo sranje, kakvu glupost ili kakvu sreću...? Sve se može okrenuti u tom jednom prokletom trenutku. I sve je drukčije, sve je jadnije možda od tada.
Eto, opet same neke crne glupe misli. Čemu sad to, zašto si uopće dopuštam takve gluposti.? Kad ne mogu ja preko nekih stvari prijeći, ne mogu ja da to ne izbacim iz sebe kako god. Samo što u zadnje vrijeme ne plačem, već pucam po šavovima. I onda žalim kasnije.
Ah šta ćeš.
Sve je to dobro. Sve je to savršeno. Samo žalim ljude zbog stvari koje si dopuštaju. Zbog stvari koje čine zbog toga da bi bili fora? Ili faca? Joj dajte, skulirajte se, koji vam je? Zar se život temelji na tome da druge oponašate,a ono što ste vi zapravo, zanemarujute i od ono malo dobra što je u vama, pravite zlo, pravite ono što vi zapravo niste. Ma. Glupo je to. Glupo je to što nas je toliko na ovom malom svijetu, a svi smo toliko drukčiji, toliko različiti i jednostavno ne možemo svakoga čitati i shvaćati kako bi on htio.
I toliko jadni ljudi postoje. I vjerojatno to i netko misli za mene. Nek misli, jbm mu miša, kako da ti pomognem. Kada ti JA nešto napravim što mi u facu možeš reći da sam ti ja svojim rukama i riječima napravila, ali nemoj izmišljati, ko Boga te molim. To ne podnosim, to je sranje. To je nisko i jadno.
I sad to pišem, zašto? Jer mi krenulo sve samo s ustiju.. I samo prsti sami idu.. I pišu.. Jer ne razgovaram s nikim, a navikla sam.?! A jesam da. Ma joj, sad bi toliko toga rekla, izvikala se... I nalupala nekoga ili nešto.! Ali ne, samo piši... I piši.... I što radi?
vele voli voli voli dok jednom netko ne prepozna da stvarno voliš
Ajd dobro. To je za moj slučaj ne baš nešto. Jer zna da volim i voljet ću.
I sad prestajem pisati ovaj predugački post, jer je dosta bilo.
Rekla sam i šta sam trebala, i šta sam htjela, i šta nisam trebla, i šta nisam htjela..
I neke dijelove i opet ne kužim..??
bolesno