Berini dnevnici

Kao i obično, sve je počelo jednostavnim nevinim dekoriranjem sobe, jer valjda boli ih to što su u istom ambijentu mjesec dana. Tako su se moji dragi kolege odlučili malo uredit svoje radno mjesto te onako usput počupat žice iz zida. Ma mislim sramota, što će nam žice, jer u ostalom kom to treba i čemu to služi. Da stvar bude interesantnija pametnjakovići su, u naletu inspiracije, to samoinicijativno spojili nazad. Hmm da rupa je rupa, svejedno kakav je signal s druge strane. Mrežni kablić, telefonski/fax ma to je sve isto. Mislim, bez veze je zamarati se s time, kamo koji ide. Na kraju, kada im ipak ništa nije radilo, bili su osuđeni na pomoć. Dolazim ja onako i bacam pogled na predivan prizor. Fax uštekan u ulaz od mreže, telefonska žica uštekana 10/100 5 Portni Microswitch, jer još nismo naučili, da mali pimpek ide u malu rupu, a dok veliki u veliku. Bilo je zanimljivo primijetiti kako Microswitch, zajedno s Wirelesom, priča sam sa sobom, jer ga je Prof.dr.sc. uspio, naravno, loopati. Sreća je bila da je ipak pogodio telefonsku liniju, jer da ga je tako zblesiranog uštekao u mrežu, jedino po čemu bi dalje surfao, bila bi kožica na njegovom pimpeku, u intimi muškog WC-a. Ja sam ih, naravno, počastio s nekoliko epiteta, pa su me malo blijedo pogledali. Na kraju je sve ostalo na onom starom, dobrom, već poznatom običaju: Nećemo više nikad sami, zvat ćemo ! Ja sam se samo osmjehnuo, misleći pri tom: Da, naravno do druge prilike, pošto su mi jednom uspjeli samo iščupat cijelu utičnicu iz zida.