smisleni paradoks

trenutci

Malo mi je žao jer imam osjećaj da blogu ne posvećujem dovoljno pažnje. uvik sam zauzeta nekim drugim stvarima pa ne uvatim vrimena čitati tuđe i pisati postove. i tako kad imam vrimena ili inspiracije sve naleti odjednom i oću reci puno toga u PREmalo vrimena i onda sve to jednostavno nestane i pretvori se u ništa. volila bi kad ne bi bilo tih drugih stvari (škola,obaveze...) zbog kojih ne radim ono što bi tila raditi. nekad mi se cini da se život sastoji samo od stvari koje tribamo obaviti i onda se izgubimo u njima i nikad ne radimo ono što bi tili. a ja postajem sebična jer moram napraviti sve što sam zacrtala pa ne obraćam dovoljno pažnje na drage mi ljude i nemam vrimena za njih. a onda kad i imam vrimena opet bi tila napraviti toliko toga da se sve pretvori u ništa i ne napravim ništa. ne znam odakle početi, ni jednoj stvari se ne mogu posvetiti jer onda ne radim onih 500 drugih stvari koje sam isto tila raditi. najrađe bi da me netko zaključa u knjižnicu i ne pusti od tamo dok ne pročitam sve knjige koje sam namjeravala. ovako stalno nađem neku novu koju bi tila čitati i stavim ih u popis (u mojoj glavi) knjiga koje ću jednom pročitati. i tako,kad imam vrimena neda mi se otići do knjižnice, pola tih knjiga sam odavno zaboravila i ne mogu se odlučiti koju bi čitala. mislim da trebamo znati iskoristiti trenutke koji nam se događaju u životu jer se život i sastoji od upečatljivih trenutaka i puno dana,mjeseci godina stopljenih u bezličnu masu kad radimo ono što moramo. ja takve trenutke odgodim za neki drugi put, ali taj put nikad ne dođe. zato danas (26. 05.) pišem par postova koji će se objaviti u budućnosti (koja je u trenutku kad ovo čitate sadašnjost). ja sam jednostavno takva, kad me nešto pukne mogla bi to raditi satima, ali ne mogu svako par dana sisti i napisati (napraviti) nešto da bude isto tako dobro, jednostavno neznam odakle početi