Celo to popodne i veče smo proveli u kolima pri brzini 130-150 km/h da bi na kraju stigli kod rodbine u Franfurkt. Ali što smo mi bili bliži Franfurktu, rodbina je bila sve dalje od istog, ispostavilo se da je rodbina ustvari u mestu Niderau kod Hanau-a kod Franfurkta. Nema veze, bio nam je potreban samo tuš i krevet, i automehaničar. I kobasice i pivo. Ujutro je automehaničar rekao da je sve kul i da slobodno nastavimo put. Provozali smo se malo kroz Franfurkt, to je bankarski centar Nemačke i pun je velikih poslovnih zgrada kakve mi možemo samo da sanjamo. A onda pravac Amsterdam. Već pri ulasku u Holandiju smo shvatili da nas očekuje nešto posebno. Auto-putevi su odjednom postali savršeni, novi, osvetljeni, lepo obeležen. Ograničenje brzine je 100 km/h i gotovo svi ga poštuju. I jebene krave pored puta su izgledale kao sa reklame. Kada smo ušli u grad ostali smo zapanjeni. Svaka kuća, svaka zgrada izgleda savršeno, ulice i biciklističke staze izgledaju savršeno, sve to je ispresecano kanalima, koji su ispresecani mostovima ispod kojih prolaze brodići i čamci. Vozikali smo se tako ukrug poluotvorenih usta jedno 30 minuta dok se nismo trgli i setili da bi trebalo da nadjemo hotel. Počeli smo da startujemo ljude, što nije baš lako budući da svi voze bicikle. Bilo je potrebno otprilike 6-7 ovakvih presretanja da bismo stigli do hotela, jer smo očigledno završili u potpuno pogrešnom delu grada. Svi ljudi koje smo startovali su izgledali jebeno savršeno, bili su obučeni u rasponu od „veoma kul“ do „jebeno kul“, bili su veoma ljubazni i pričali su engleski perfektno. Odseli smo u nekom trash hotelu na Museumplein-u, ali koga je briga, samo smo čekali da svane i da izađemo napolje da uživamo u ovom divnom gradu. Sledeća tri dana smo šetali po Amsterdamu, obišli naravno Rijksmuseum, Van Gogh i Stedelijk museum, red light district, vozili se kanalima, pili pivo u kafićima, jeli dutch steak. Ostaje možda jedino žal za uživanjem u nekom coffee shopu, ali nije se imalo vremena za sve, a i bilo nam je toliko lepo da nam nije trebao nikakav boost. Amsterdam je zaista ostavio jak utisak na mene, kao da poseduje sve prednosti jednog malog grada, a opet jasno je da se radi o svetskoj metropoli. Potomci Rembrandta, Vermeera i Van Gogha vrlo dobro znaju zašto su ovde i zbog čega, sa lakoćom održavaju bogatstvo koje su stekli njihovi preci, vešti brodograditelji, mornari i trgovci još u vreme zlatnog doba u XVII veku, a na kraju dana im jedino preostaje da uživaju u vožnji kanalima sa dobrim džointom i pivom u ruci. Siguran sam da su Srbi kojim slučajem dospeli na depresivno područje današnje Holandije da bi svi bili podavljeni posle neke veće bure, a Holanđani su uspeli da prirodu ukrote i okrenu njenu snagu u potpunosti na svoju vodenicu. Nerado se rastajemo od Amsterdama jednog prelepog jutra i odlazimo put Briža. Briž je flamanski grad, kažu u najbogatijem kraju Belgije, arhitektura je slična amsterdamskoj, grad je ispresecan nekolicinom kanala takođe i ima veliki i lep trg. Međutim, za razliku od Amsterdama Briž miriše na provinciju i mislim da je jedan dan prava doza ovog lepog grada za nas. Moramo da nastavimo dalje, da do večeri stignemo do rodbine koja bi trebalo da je u blizini mesta Charleroi 50 km južno od Bruxellesa. Dok smo se kretali ka kolima ivice horizonta su se bojile tamnim oblacima, a dva kao noć crna gavrana su krešteći glasno preletela u niskom letu. U daljini je tutnjala grmljavina, a oštre munje su presecale nebo nad Flandrijom. Seo sam u auto, ubacio ključ u bravu, okrenuo ga, međutim ništa – nema ni kontakta, nema struje ni za lek, ni jedan jedini mili amper. Fuck shit up. Noć polako pada i mi smo prinuđeni da uradimo ono najgore...
|
