Bunilo
Nisam radio od utorka do petka. Izgleda da pišem blog samo kad ne radim. Bolestan sam. Ustvari sad sam rekonvalescent (ima li neki lakši sinonim). Tri dana sam proveo u potpunom bunilu. Feeeeever. Jedino sam mogao da gledam filmove i TV. Od filma Walk The Line, sam se osećao još gore, predstaviše Johnny-ja kao najvećeg psihopatu. Ustvari onaj Joakim je preneo svoje ludilo na lik jadnog Johnny-ja. Mislim, nisam znao Johnnyja, ali vidiš brate da mu je debelo iskarikirao i pokrete i ponašanje i govor, a to znači i emocije, a pokušaj da Joakim kao nešto peva u filmu je smešan, pa brate Johnnyjev glas je neponovljiv. Možda je jedino mogao da ga glumi Chuck D. Jebote baš bi voleo da čujem kako Chuck D peva Johnnyjeve pesme. Jarhead je skroz OK. Sam Mendes je odličan tip. Sviđa mi se što čovek deluje na polju realnog (slučajevi su granični, ali svakako mogući). Provalio sam da dokumentarnom tonu filma doprinosi i snimanje iz ruke. Kamera se lagano drma i osećaš se kao da uživo gledaš te scene (primećuje se samo kada se dobro zagleda, odnosno kada krajeve kadra posmatraš u odnosu na neku nepokretnu tačku u kadru). Pet zvezdica. Jedan ceo dan sam gledao History channel i sjebo se skroz, kada bi to uradio 2-3 dana za redom milslim da bi svoje žitije nastavio u nekom od manastira. Prosto je neverovatno šta je čovek radio čoveku kroz istoriju (a i dan danas to radi) i to masovno. Za sve to vreme mi se po glavi motala (i još uvek se mota) dilema oko promene posla. Mada sam odlučio da ću da ga promenim, crv sumnje i dalje rovari. Kao da sam na nekom brodiću na otvorenom moru koga žešće ljuljaju talasi usred oluje, a ja pokušavam da provučem konac kroz iglene uši da zakrpim čarape. Nabošću ga valjda. |
