Zapravo, ne cijeli život, ali od prošlog četvrtka.
Bio je sat biologije, porfesorica je govorila o kromosomima, intronima, eksonima, tumorima, a ja sam marljivo bilježila i pisala. I onda sam skužila nešto čudno na mojoj desnoj ruci.
Kvrga.
Veličine, recimo frenje iliti pikule.
Znate kako ljudi kažu da im se kad se izlože potencijalno smrtnoj opasnosti cijeli život prevrti pred očima. Meni su se prevrtile najgore opcije.
Odma sam zamislila sebe bez jedne rukice. Jer ipak, kad sam ja istegnula ligamente u 7 razredu, nisam htjela ići kod doktora jer sam mislila da će mi odrezati nogu, tako da me shvatite.
Usto sam prošli Božić imala napadaj panike jer sam pronašla neku kvržicu iza uha. Kad sam došla kod doktorice pogledala me je ko da sam luda i rekla da mi je to limfni čvor. Samo što mi nije napisala uputnicu za psihijatriju.
Da, ja sam hipohondar.
I onda, da se vratim na priču, zadnjih 10 minuta profesorica je krenula ispitivati one koji nisu pitani. Među njima i, naravno, mene.
Ponavljala sam u panici i nisam ni gledala na sat, kada me prozvala.
Niti sam ja čula što me ona pitala, niti sam ja bila svjesna što govorim. Pričala sam nešto o kromosomima, nukleosomima, DNA, genima, tako da sam apsolutno sve pomiješala.
Ali u tom trenu, zvono.
[Saved by the bell]
Nije mi upisala ništa.
Pa sam se, takva kakva jesam, sljedeći sat raspakala. Na malom odmoru. Zbog kvrge.
Ali nisam puno. Čak mi se ni tuš nije razmazao.
I da dalje nastavim, kvrga je narasla. Prije par dana.
Ali ono, milimetarski.
Imamo teoriju. Nije ugrušak, jer bi mi dosad vjerojatno ruka otpala sama od sebe. Nije uklješten živac, jer bi bolilo.
Ništa. Samo stoji tamo. Ne boli. Ne smeta.
Možda mi je ipak sestra blizanka.
Oh well, uvijek sam željela sestru.
