|
Inače nemam običaj pisati post svaka dva dana, ali sam morala, MORALA podijeliti s vama frustraciju oko ponovnog početka škole.
Nije da sam išta pametnog radila, ali bilo je tako ugodno raditi ništa.
Sutra odmah prvi sat moram odgovarati glazbeni, a ja neću učiti.
I onda će me pitati:
Oćeš odgovarati?
I onda ću pocrveniti jer ću joj po stoti put reći:
A ne bi ja.
I ona će po stoti put reći:
Ma dooobro, ti ideš u glazbenu, možeš kad oćeš.
I onda će meni biti grozno što se izvlačim na jedinom predmetu kojega mogu odgovarati kad hoću.
Zašto se jednostavno ne izviče na mene da sam lijena i neodgovorna, da iskorištavam njezinu dobru volju i da ću ići na razredni pred komisijom ako ovako nastavim.
Zaključile smo da smo drukčije.
Mi se ne ljubimo kad vidimo jedna drugu. Nije da je to nekome ikada zasmetalo, nije da smo ikad pričale o tome.
Mi jednostavno nismo kissy-kissy osobe. Mi nismo kissy-kissy-people.
Mi ne konzumiramo alkohol. Skoro pa nikada.
Mi ne trošimo ionako jadni džeparac na nikotinske proizvode.
Mi se ne zabavljamo kao i svi drugi.
Mi ne pijemo veliki makijato.
Mi se ne uvučemo svaki vikend u dopičnjake i štikle iz Pitarella koje svi imaju.
Mi ne pjevamo na rivi.
Mi ne idemo po partijima od 120 ljudi koji u ponoć i po bivaju prekinuti od strane policije.
Mi se ne zabavljamo kao svi ostali.
Mi nismo idealni.
Ne.
Mi pijemo nes od vanilije i cedevitu od limuna ili oranginu.
Mi kupujemo žute balerinke, ljubičaste štikle koje bacaju na obuću jednog od Lujeva i torbe na Hello Kitty ili na cvjetove.
Mi pjevamo svugdi pomalo.
Mi pravimo svoje partije u prigradskim naseljima i obližnjim selima.Mi pravimo partije na kojima pravimo djecu nepoznatih očeva. *nadam se da se ovo neće krivo shvatiti
Nama je važno da dečko zadovoljava kriterije 20:2:1:2.
Nama pijane seljačine na rivi pokazuju gole stražnjice i bacaju mobitele u šljunak.*šljunak je tako smiješna riječ. Mi kažemo škalj. Ali kad sam već počela ovako književno...Nama iste te seljačine pjevaju: Ostani s nama jer večer je, ostani gospođo...
Mi se slikamo kod čovika i neuspjelo pokušavamo jer se ja ne mogu prestati smijati kad se sjetim prvašice koja nas je na izletu slikala i koja je upala u more. Mogla je spasiti sebe od toga da s izleta dođe doma mokra, ali nastojala je spasiti fotić.I još nam se po ure ispričavala.
Mi umiremo od smiha.
Mi bezveze odemo trajektom u Kali.
Mi se igramo večere za 5.
Mi trčimo po rivi i gazimo po lokvama bježeći od manijaka svake vrste.omg.
Mi čupamo obrve u zahodu Mercatora.
Mi se oblačimo u bubamare za maškare. I u leptire.
Mi smo hipohondri.Mi pronalazimo kojekakve kvrge i kvržice i idemo zbog toga kod doktora.
Mi smo u stanju šetati po gradu dok ne napravimo žuljeve od novih cipela.
Mi se svađamo, ali se i pomirimo.
Mi u 1 i nešto sjednemo na trg na sjedalice bez kušina koje je tu večer uredno spremio momak crvene duge kose i 2 broja užih traperica rasparanih na gornjoj strani bedre, i raspravljamo o falšem i pravom smijanju. I o novoj boji Karlovačko boce.
Oću se satrati i pivati s veslačima u bilim šiptarskim gaćama.
Možda jednom budemo kao drugi.
Jednom...
U budućnosti.
Volim ih. Iako im to nikad nisam rekla.
|
