7.culo i 4.oko...

juce je ovde padao sneg....moje najdraze malo slatko zadovoljstvo

cak je i ovaj sumorni italijanski grad lep tako... zanimljiv. moj.

obozavam sneg i obozavam njegov miris i obozavam tisinu koja zajedno s njim sidje svuda... ni auta se vise ne cuju, nema buke saobracaja, ljudi, zamora.... samo sneg, tiho i belo...
dovoljno je hladno i da ostane,da se zadrzi...

ponoc i 5 minuta.
vracam se iz biblioteke u kojoj ucim svakodnevno. mislim kako bi mi zivot bio jednako lep i da nikad nisam saznala za postojanje trostrukih integrala, iako moram priznati da daju odredjeno zadovoljstvo kad konacno izadjes s njima na kraj. kad tvoj um porazi matematiku.umom proleti ta misao: za koji mi to kurac treba... mogu i bez toga... i dok se ta msiao jos nije ni ohladila,stize odmah sledeca, negde od pozadi, govori kako si siromasniji bez znanja, umno, duhovno, fizicki...i kako bi mogla konacno potpisati primirije s tim kukavnim integralima...

kuca. konacno sam stigla. ruke ni ne osecam. 2 para rukavica s postavom nisu mnogo posluzile.a i kako ce- moje prevozno sredstvo je bicikl, moj verni tihi prijatelj, alie, koji zna sve moje tajne, tutte le strade proibite e nascoste che ho fatto... i cuti...
cujem kako sneg skripi pod tockovima. svez, tek napadao. nevin.
parkiram moj verni bajs iza kuce, vezem ga ogromnom lancinom (iako je star i oguljen i drndav i candrka svoju veselu putnu sinfoniju pri svakom okretu pedala... i koja je samo mojim usima muzika a za sav zivi svet buka... iako je takav sav - ORIGINALAN - vec su mi ga 2 put krali, remember, ovo je italijanski studentski grad...)... i onda ga spazim.
ogromno parce zemlje iza kuce, na kojoj je napadalo samo tako, i niti jedne ljudske stope na njoj!!

oh moje matore verne martinke iz '98!!! U NAPAAAAD!!!!!

hodam polako oko kuce i uzivam u svakom koraku, slusam kako pucketa skripi i prsti pod mojim nogama. u isto vreme hladan i svez miris ulazi u pluca. ruke i stopala ne osecam. jos jedan korak i pali se vremeplov, i ovo nije italija vise, ovo je moja kuca, imam opet 12 godina i nista mi vise osim to malo snega ne treba da budem srecna u podrumu su sanke s limom iskrivljenim na zadnjem levom uglu, najdraza crivena kapa s kicankom poklon od tate, glas moje sestre koja me zove idemo na brdo na klizu... veselo brdo koje par godina kasnije otkriva svoju pravu namenu, postaje ono sto je u sustini uvek i bilo tj atomsko skloniste, ogromni putokaz koji govori ovde ti vise nije mesto idi bezi dok mozes ne okreci se, sine

lavez pasa.opet sam u italiji, na parkingu iza mog studentskog stana.cimeri gase svetlo u sobi. ja i dalje hodam oko zgrade. ponoc i 20 minuta. napolju samo sneg i ja.
vremenska prognoza govori da je zahladjenje u italiji doslo sa balkana...

i u tom trenutku samo je nama jasno da to meni neko salje pozdrav od kuce...
kaze cuvaj se, ja mislim na tebe i pazim te malena