anorexik blog

nedjelja, 14.08.2005.

zaista ne znan kako bi ovo naslovila (ali upravo jesam)


Tonem.
A moje je more duboko i tamno.
Moje su depresije guste.
Moje tijelo je iscrpljeno.

Tonem.
Svaki drugi dan. Plačem.
I čekam kad ću napokon dodirnuti dno.
I bojim se agonije tuge – jer dno je daleko.

Samo mi treba ruka
Treba mi jebeni zagrljaj da znam da nisam sama.
Da me izvuče.

(A to će se dogodit tek kad se prepustin. Kad prestanen čekat. Tako stvari UVIK dolaze. Kad ih prestaneš čekat. I onda te toliko razvesele da ne želiš da taj trenutak ikad prođe. Iako znaš da mora proć.)

Potonut ću, ljubavi, dodirni me.
Zašto je to toliko teško?
Za 24 sata biću daleko.
I odlaziću sve dalje.

A sad, dok smo u istoj sobi, na istom kauču,
Ja tonem.
I plačem svaki drugi dan.
Znan, to te nervira.
Zato plačem u sebi.

Zato ću se sakrit iza svojih slova,
Jecaje će ogrnuti klavir,
Neki predivni vibrato ili kako se već zove,
A starica kojoj ne koja ne dopušta da joj zasmetaju pjege,
Vene, ili neka druga bol
Gledat će me s ekrana.


- 14:38 - Hit me! (10) - Print me! - Link me!

<< Arhiva >>