osvrt skoro pa literarni
Ponekad, pišem kad me nešto jako boli i smeta i uznemiruje pa se moram toga nečeg riješiti, pa onda napišem i bude bolje. Ponekad, poslije tog bolje, bude gore kada dan poslije pročitam kako sam se pretjerano nasrala, i da možda nije baš tako grozno kako mi se čini.
A ponekad, probudim se tako sva puna sebe i svoje pameti, pa se moram onda i toga riješiti.
Pa opet nešto naserem.
Pa mi poslije opet bude gore.
Uvijek tako neko sranje.
Danas je isto jedan dan.
Došlo je toliko prizivano sunce. Nakon svih tih beskrajno sivih dana naguranih u mjesece.
Došlo, i odmah mi naturilo prljave prozore i gomilu prašine. Nije toga bilo jučer, ni svih onih dana prije, nije bilo. To sunce ubacuje prašinu i maže stakla. Prokletinja.
Došla je i vrtoglavica.
Ona, ustvari, rijetko i odlazi u zadnje vrijeme.
Jedan od tih dana sam pala u nesvijest.
U javnosti. A ne volim baš imati javne istupe u javnosti. Pa i kad pijem u javnosti, ne dam da javnost kuži da sam pijana. Nikako nisam javna osoba.
Nisam, dakle, Zlata Mueck, a nisam ni trudna.
Nadam se da nisam ni ozbiljno bolesna.
Samo da su me malkoc dostigle godine, dotukla beskrajna zima i začinila obilna krvarenja.
Nečemu se od sveg toga mora stati na kraj.
A i ta menopauza nikako da nastupi više jednom.
A i kad nastupi, sigurno će i ona donijet neko sranje sobom, isto kao i sunce.
Došlo je sunce i donijelo prašinu, ali donijet će i proljeće, i makar je to nešto, nešto...
Pročitala sam zimus, fuj zima, fuj, fuj, jednu knjigu. To je velika stvar, jer od puberteta rijetko čitam. Od interneta čitam još rjeđe od rijetkoga. Ustvari, pročitam gomilu kratkih gluposti na dnevnoj bazi, a nikad nešto tako dugačko što bi zahtjevalo toliku koncentraciju, kao što to knjige oće.
Pa mi je u ruke došetala tako ta neka knjiga. Ni po čemu posebna, osim što je pisana na ćirilici. Pa, eto, učinilo se kao sasvim dovoljan izazov. Da se mozak natrenira na ponovnu vožnju biciklom i poveže opet te neke stanice koje prepoznaju to neko čudno pismo.
Ustvari sam malkoc i ponosna što znadem čak dva pisma u svojem životu.
Znanje.
Jebeš to.
Knjiga mi je teško pala.
Pisac nije neki da je praaaavi pisac, u današnje vrijeme svaki šupak može napisat knjigu, pa tako, eto i ja tu nešto pišem, a nisam ni pisac, ni piskinja, nego tako to nešto, no, ponekad, oni koji pišu, oni imaju o čemu pisati, a ovaj pisac je pisao o sebi u zatvoru. Kako je tamo završio i kako je tamo bilo.
Pa sam onda i ja bila s njim u zatvoru.
Eto zašto ne volim čitati knjige.
Najbolje su knjige one o duhovnosti i samoiscjeljivanju. Zato jer je tamo sve nešto tralala, ćiribućiriba, jupijejeeej, budućnost svijetla i kud ćeš bolje.
Ovo kad netko piše nešto o teškom, onda i meni bude teško.
Pa ne volim.
Svejeno, pročitala sam.
Pisac je završio u zatvoru jer je ubio. Dvaput. Obaputa u samoobrani, kaže on.
A šta će drugo reć, ionako se jedva nečeg sjeća?
Elem, u zatvoru je loše, ružno, prljavo, popišano, smrdljvo, sunca nema, zraka nema, a ono malo što te puste na zrak, to hodaš u krug, ili te vodaju na suđenje.
U zatvoru je zabavnije kada iza sebe imaš burni život, pa se imaš čega prisjećati. i kad o tome možeš pisati.
U životu je dakle, važno imati buran život.
Jer, nikad ne znaš gdje će te prekinuti...
Oznake: mi smetaju
02.03.2013. u 13:03 | 9 Komentara | Print | # | ^