Točka pucanja
Ostavila sam naprasno sva moja moranja i otišla do nasipa, tamo je bilo zraka i sunca i neba i vrana i golog drveća i polusmrznutog blata i ja sama sa sobom i bio je to jedan predivan trenutak u vremenu i prostoru. I ništa, to je sve.
22.02.2025. u 16:39 | 7 Komentara | Print | # | ^Ništa
Imam neke kvržice po čičama koje znaju bolit, nije to ništa novo, dobila sam ih u paketu zajedno s čičama, oduvijek su se mijenjale ovisno o menstrualnom ciklusu, ali sad bez navedenog to bi trebala biti frka, pa me doktorica frkovito naručila na mamografiju, i naglasila da ako na mamografiji bude, nedaobog, nešta suspektno, e samo onda ona ima pravo naručiti me na hitni ultrazvuk preko reda, ali ako nema ništa suspektno, onda ništa. Suspektnih tvari još uvijek na nalazu nema, ali je preporučen UZV dojke, za UZV dojke, taj nehitni, dobila sam uputnicu, tj "uputnica je u sustavu". S "uputnicom u sustavu" obično se mailom javljam na kliničke centre i onda mi oni dadnu termin. No, ovaj puta su me otpilili jer su čekanja predugačka i oni jednostavno ne rade više kontrolne preglede, nego neka se naručim u domovima zdravlja. Naravno da nemam pojma koji domovi zdravlja imaju ultrazvuke, i naravno da me i moja dr otpilila jer obični dr nemaju uvide u liste čekanja u domovima zdravlja. Isti ti domovi zdravlja ne barataju mailovima, jako su samozatajni i nedruštveni. Povrh tog kaosa neki domovi zdravlja u metropoli uopće ne rade jer su u stanju ruševina, tj, popravljaju ih zbog poradi potresa. Inače, doznala sam od struke da onaj strašni potres u metropoli nije najstrašniji jer nije oslobodio dovoljno energije i da bi uskoro mogao biti neki novi, bilokakobilo, moram hodočastiti preostale domove zdravlja od vrata do vrata i tražiti ih termin. A baš sam lijepo zaštukala skoro sve od potresa pukotine po stanu, ne bih bila sretna da sad sve opet popucaju. Uglavnom, ne mi se da hodočastiti po gradu, jeeeer, imam druga posla i nije suspektno. I malo sam pospana pa jutrima pijem duplu kavu nakon čega sam anksiozna. Ako doživim osamdesetu onda ću upisati studij medicine jer baš spretno baratam terminima. Ako ne, ništa.
P.S.
Iznad svih "Poštovani, nažalost..." odjebavačkih mailova nakeljio se danas ponosni Temu koji je dostavio paket na vrijeme, vizualno vrlo zanimljivo nacereni dokaz pobjede psihopatskog kapitalizma nad kilavo nesposobnom socijalom. Utorak je, bit će tome tako, dan za plakanje i to nam je tako.
pet eura druže
Teta na tržnici imala je saksije s ružmarinima i rekla je 5ojra za saksiju, platila sam joj 5ojra za jednu oveću salatu i par mrkava i ljubazno se zahvalila, otrgnula poslije grančicu ružmarina s nekog grma na nekoj zgradi putem kući i ogulila listiće s 5cm donjeg dijela i zabila grančice u vodu kao što su interneti rekli, i sad čekam korijenje da nikne, kao što su interneti rekli. Inače sam razmišljala otrgnut neku grančicu od svih onih u Bauhausu, ali malo me sram da me snime. Poslije sam mislila da bi me isto tako malo bilo sram da su me snimili ovako na ulici. Tako to izgleda ustvari moj bojkot trgovina, nije samo petkom, traje tako godinama. Ne bi čovjek rekao, jer mnogo putujemo po svetu, ali da, bojkotiram tako već godinama. Ali pustimo sad to što se sada jako nosi. Inače na najjače nosim jakne stare deset godina i cipele neke isto toliko, a neke upola mlađe. Furam modu onu, takozvanu vječnu, nikako trenutnu. Gojze moram kupiti nove svakih pet godina jer se inače skroz raspadnu pa puštaju vodu. Osim permanentnog bojkota trulog kapitalizma živim veseli život već isto tako godinama, mozak mi je spržen od neprestane sreće koja najčešće glumi psića u ophodnji i juri mi pod nogama dok pokušavam skuhati ručak i nikako ne uspjevam ne čuti gomilu tih, malo smislenih, a puno besmislenih rečenica koje po ure već bez prestanka odzvanjaju po malenoj kuhinjici, ne znam kako uspijevam dovršiti taj ručak bez poziva hitnoj pomoći radi... mozak mi je spržen. U vrtiću je inače odlično, ali doma je najljepše, doma je spržena mama na koju smo već navikli da je živčana bez nekog pretjeranog razloga. Zimske viroze i to. Ubiše nas zimske viroze i to. Sve manje imam riječi kojima bih mogla sve to opisati, ali život je ionako puno veći od svih tih naših skromnih riječi, pa nema veze.