Kada Zagreb izranja iz sna...
Otkad sam doselila u ove krajeve čekam da dođe taj jedan veliki i sve ove godine strahujem joj samo da ne bude usred zime pa da ne moramo ćubiti u šatorima na onoj velikoj pesjoj livadi po toj hladnoći, neka bude po ljeti, bilo bi lakše. Makar psihički. I psihički nije moglo valjda u gorem trenutku. Gore za grad, mene baš ugodno drže ti neki hormoni neuništivosti, bu prošlo....
Zašto sam ga čekala? Zato jer su mi tako rekli, da zgb je na rascjepu koji se jako pomiče svakih stotinjak godina i evo, baš je prošlo malo više od sto godina i baš mu je vrijeme.. s jedne strane, to kad očekuješ bude onda manji šok, s druge nimalo ugodno budit se s pogledom u ormar koji lupa, škripi i zapomaže, imali smo sreće s ljuljanjem, da je bilo pod drugim kutem vjerojatno bi nas ormar poklopio onako zbunjene u krevetu, ovako ga je samo ljuljalo po dužini. Mužjak je bio već budan i nešto samo opsovao a kad se sve smirilo onda mi krenuo brojat otkucaje, otkucaji dolaze naravno naknadno, ono kad adrenalin navali i potjera u bijeg, naravno da smo ovako lijeni i usporeni ostali u krevetu i sačekali drugi udar u nadi da će biti slabiji. I bio je. I treći isto, prije njega smo se stigli i otuširati, svaki sljedeći ljulj bio je sve slabiji, ali svaki kad počinje izaziva novi strah, nije neko čudo da su se susjedi cijelo vrijeme rastrčavali unutra-van iz zgrade... nije čudo ni da su posjedali u aute i napravili mjesta na parkingu, i nije čudo da se u sekundi zaboravilo zašto se ne smije iz stana, kuće, grada... ostatak dana smo se potrudili ulovit se normalnog života, tržnica, ručak i to... sjetilo me sad tek da sam jučer planirala danas čistiti ormar i napraviti mjesta za nadolazećeg člana, iz nekog razloga cijeli dan izbjegavam taj ormar, nemrem se oteti dojmu da beba što više raste a ovaj se svijet sve više pretvara u apokaliptično mjesto, treba se brže bolje nekako izvući iz te sulude narcisoidnosti...
Karantena mi je inače ok, malo mi fali teretanica i zbunjuje me samo što ni mužjak više ne ide na posao pa ne znam koji je dan, zbunjuje me ustvari sve više stvari i sve više ovisim o njemu, dok je tu i dok psuje na ormar sve je u redu... kažu da postoji taj trudnički mozak koji jako odlepljuje od racionalnog i lupa na emotivno, emotivno baš i nisam nešto napredovala, dapače, razmišljam pustiti golubove da naprave gnijezda na balkonima jer možda će nam pofaliti jaja, a možda i piletine, pretpostavljala sam da roditeljstvo i majčinski instinkt znači izuzetno pojačanu sebičnost koja opravdava samu sebe, pretpostavila sam jako dobro onomad dok je racionalno još radilo.
Ipak, jutros mi je baš bilo drago kad je golub između dva ljuljanja sletio na balkonski prozor i malo mi kuckao po staklu, to inače ne radi, inače guguče onoj svojoj kurvi golubici pa me budi pa šizim i trčim vanka sa špricom na vodu da ih poplašim... jutros je izgledalo kao da provjerava jel sve ok.. ili mjeri možda kvadrate koje će dobit kad se sve sruši... uvjerila sam ipak sebe da je to znak da je najgore prošlo jer životinje, seizmičko čulo, ovo-ono i ostale stvari koje ne znamo ustvari.... delfini se navodno nisu nikad pojavili u Veneciji a ni oni slonovi se nisu napili, sve su to fejk njuz, postalo mi danas izuzetno naporno na društvenima mrežama, sve više napada strah od ljudi, ovo drugo manje-više....