ta tvoja ...
Potrošila sam taj jedan giga podatkovnog prometa na viphaer pretplati. Pa mi javiše zajnodrioman da sam ga potrošila, ali da... ali, ako pošaljem jedan broj i dva slova, njima u poruci nazada, to znači da će mi oni skinut 39 kn s računa (+pdv, naravno), ali da ću ja, tim povodom, na raspolaganje dobit jedan giga podatkovnog prometa DO KRAJA OVOG MJESECA! WOW! Pa sam im poslala tih, jebenih, dva slova i jedan broj, u naivnoj nadi, da se taj jedan giga može sam od sebe renoviravati do kraja ovog mjeseca. Prošao je jedan i pol dan, i eto opet iste poruke. Gamad kvarna.
Sad upalim bloghaer, pa odem doručkovati, i kad se vratim nazad, a ono mi taman uspije otvoriti stranicu za pisanije. Podsjeća malo na one dobre stare dane modema i onog roditeljskog urlanja da se skinem sa internera, jer nas netko pokušava nazvati, a pritom nema mobitela. Ah, da, baš su divna i kraaaasna bila ta stara vremena...
Jučer smo najmili barku malu od lokalnog ribara, švercera na crno, pa malo motorirali okolo otoka. Okolo otoka je još uvijek sve divlje, osim par nasada friških bova za zalutale jedrilice, jedrilica bijaše mnogo, i golih ljudi na njima, trudnici je bilo skroz napeto to uskakanje i iskakanje iz barke, u jednom dramatičnom trenutku smo skoro ostali bez sunčanih naočala, u drugom se amaterski zabili u rivu, al no, dobro, bilo je neke mini akcije, preživilo se.
Poslije išli na neke grozne pizze, namćorastom negodovanju mužjaka gurmana, unatoč i uprkos, vele amerikanci da ljetovanje na Jadranu nije potpuno bez jedne loše pizze minimum, a i djeca, naravno, mogla bi se razboljeti bez, barem jedne, doze đankfuda tjedno minimum, obećah im splačinke za večeru. Da i ja nešto radim...
Do tada, ležim u društvu modem interneta i znojim se sama od sebe, ljeto je i to... cvrčke sam makar uspjela ugurati u pozadinsku buku i više ih ne registrirati, iako i dalje daju sve od sebe, kao da im je svaki dan zadnji dan na svijetu. A kao da nije...
Poslije sam lijepila sliku sretnih njih na barci po netu, poslije sam vidjela slike barke s izbjeglicama azilantima, pa me bilo malo sram te naše sreće i bezbrižnosti, pa sam se iznervirala, pa rastužila... život, godišnji i to...
Oznake: Unesi oznaljetovanjeke
19.07.2015. u 12:50 | 4 Komentara | Print | # | ^