mah, nema smisla trošit tipkovnicu...
Jedan mali smrdljivi martin preminuo je nedavno na rubu ekrana i ostao tako visiti, tj, stajati u bubljem svijetu, već je pomalo i pocrnio, prednje dvije nogice skupio je kao u neku molitvu, s ostalim nogicama se zakačio, ticala stoje uspravno gore, valjda je htio odspavati, valjda je samo spavao, i nikad se nije probudio, ja sam mislila da spava pa ga nisam htjela smetati, a sad se je već i malo prašine nakupio, sad sam već sigurna da se nikad više neće probuditi, pitanje je samo dana kada će ga netko slučajno okrznuti, gurnuti, polomiti, pitanje je još samo jel mu to od starosti ili to samo ovaj ekran tako ubilački zrači, i hoće li i mene netko ovdje samo tako naći u nekom zgrčenom snu...
I to je to, taj život, bezbroj puta nastaje i nestaje i nastaje i nestaje...i ništa.
Baš ništa.