svašta nešta
Bedasta je ta fejs tvorevina. U jednoj minuti šeraš paničnu vijest prijatelja kojemu je nestao otac, u drugoj čestitaš nekome rođendan. I onda se te vijesti poslože jedna iznad druge, i izgledaju kao da se netko njima bavi, onako, reda radi. Red je pomoć, red je čestitat, jelte. I onda, sve to zajedno baca pomalo na žutu štampu, gdje stravične nesreće i plastične cice i guzice poslagane jedne kraj drugih susjeduju u zbunjujućem suživotu.
To valjda i jest tako. U životu, onom pravom, odjednom se događaju smrti, udesi, dobici na lotu, vjenčanja, razvodi, rađanja, moždani udari. Samo što nama treba malo više vremena da to probavimo, pa si odvajamo vrijeme za tugovanje, radovanje, pijanstvo i mamurluk. Sve što nije podređeno tome, naziva se neukusnim, nekulturnim, degutantnim i božemesačuvaj.
Fejsbuk je, dakle, jedna skroz u redu stvar. Blesava toliko, koliko smo blesavi mi sami.
Mnogo sam pametna danas.
Produženi vikend trošimo u metropoli zajedno sa svim ostalim luzerima koji si ne mogu priuštiti more. Ne znam za sve ostale luzere, ali meni jako paše bit doma nakon tih par šokantnih dana, u kojima se ustajanje u 6 nametnulo kao svakodnevni mučni ritual treniranja reda, rada i discipline zaposlenih ljudi. I jako mi paše to što mi se nametnulo to neko vrijeme za posao. Onda u onom ostatku vremena nemam grižnje savjesti zato jer gubim vrijeme. Nego, mogu skroz zaboraviti na to vrijeme "za posao". I mirne duše raditi stvari koje mi nitko ne plaća... mogu čistit, spremat i to :)
Žao mi je da nisam nikad uspjela razviti željeznu ruku za odvajanje "rada" od "zabave", nego mi je to oduvijek trebalo biti nametnuto izvana.
Možda mi je mama kriva.
Možda škola i sve one domaće zadaće.
A možda sam jednostavno tako smušena i nesigurna sama po sebi.
Neću spominjat šumu.