kućanica
Opet sam u službi. Hrvatske obiteljske ćelije. Jedan mužjak, jedno dijete, jedno psetance i dvosoban stan. S prvim spavat, s drugim drugovat, s trećim šetat i trčat po nasipu. Trčat po svojem ćefu, a i trčat za njim dok ono svojim kratkim nožicama grabi za drugim psima. Iako, da, da, naučila sam i ja neke trikove, pa nosam sad sa sobom one smrdljive štapiće iz deema, i kad pozovem psetance, a ono mi odmah svi ovi drugi psi dojure jer su me već zapamtili po smrdljivim štapićima, pa onda njima dam štapić, a psetance vežem. Da, naravno, i psetance onda isto dobije svoj štapić, jer tako je rekao cezar, a i ona trenerica je isto rekla da psetance kad nešto učini dobro, iako ne zna što je to, svejedno treba dobit štapić. Pa možda jednog dana poveže ispravnost sa štapićem. A možda je pametnije od svih nas pa se je odlučilo pravit blesavim, e da ga nikad ne bi prestali darivati štapićima.
Uglavnom, u službovanju se nema previše vremena.
Ima se stan za čistit (ajme dlakaaaa), ručak za kuvat, nešto malo robe za vješat, po tržnici bauljat, ručat, ćakulat, večerat... ode dan.
I to tako nešto je najbolje kad je tako... količina ispunjenih obaveza, em ispuni dan, em podiže cijenu sebe u vlastitim očima.
Raste ego.
Isto kao što NE raste tijesto koje još nisam zamijesila. A ode dan. Aupm!