neki žive, neki sanjaju
Sanjala sam jutros čudan san. Svako jutro sanjam čudan san, ako ne i više njih. Jutros sam se odlučila za kupovinu cipela. I to nekih čizmica na štiklama. I to negdje u nekom gradu. Izgledalo je na prodavaonicu cipela u Trstu prije dvadeset godina. Ono vrijeme, kad se nije moglo prdnut, a da prodavačica kraj tebe ne poskoči od razdraganosti. Pa me je ta jedna prodavačica opsluživala čizmicama. Prve su bile prevelike iako sam imala frotirske čarape. Ljubičaste, to je jako važno jer boja utječe na veličinu. Pa sam se na drugim čizmicama jako ljuljala kad sam pokušala ustat. Kao kolumbovo jaje. Pa sam onda potajice i u strahu od visinske neuravnoteženosti, odustala od štikli s isprikom da se ne mogu odlučiti, jer moj broj nema moje boje. Pa je onda neka žemska prekoputa ulice počela vikati na moju prodavačicu, pa se ova iznervirala i spustila rolete.
Onda sam otišla nekamo. Doma mužjaku, valjda. Po nekoj širokoj prašnjavoj kaubojskoj ulici, a sa strane su bile razvučene neke crveno bijele tende ispod kojih su se izležavali debeli meksikanci i njihove žene. Nešto su mi dovikivali. A ja sam onda primjetila da hodam u fuksija frotirskim čarapama i lakiranim crnim štiklicama, i da to možda baš i ne ide jedno s drugim. A ni zeleni sportski ruksak nije tu puno pomagao.
Svejedno, sunce je bilo na zalasku, po zraku se vuklo toplo i mazno ljeto, a moj korak bio je siguran.
I ondak, kad se probudim... učini mi se da taj pravi život baš zna biti tako nekako siv i dosadan...