miljarda više-manje
Pustili su prije neki dan na netu neki brojač, ukucaš tamo svoj datum rođenja i onda ti on izbroji koliko je ljudi u tom trenutku bilo živo na planetu. U mojem trenutku bilo ih je, dakle, 3 milijarde petsto pedest sedam i još neke brojke. (ne pamtim više nijedan pin od nijedne kartice, a di ću još zbroj ljudi u datom datumu.)
U ovom sada trenutku čeka se neko sedmomilijardito dijete, ako već nije pristiglo, i ono, i još milion njih novih, u međuvremenu.
Znanstvenici su, osim zbroja svih zbrojeva, izračunali da smo kao populacija sve manje i manje agresivni, sve se manje međusobno koljemo, osim toga sve manji zbroj majki umire pri porodu, sve više djece preživljava svoje dječje bolesti i sve više staraca sve duže živi, a neki od njih pritom izgledaju nategnuti kao da i nisu pravi starci... nego više neke voštane figure, ali to sada nije bitno.
Bitno je da, 7 je sretan broj nekome, ali 7 milijardi usta ipak treba prehraniti, treba im dati posla, a treba u sve to uračunati i porast automatizacije, što u borbu za posao uvodi i neke strojeve, i na kraju, meni, lošoj matematičarki, ispalo je da će zasigurno, i to vrlo skoro, na zemlji biti preveć ljudi, a premalo posla. I da je to još dobro, dok je premalo posla, dobro je dok nije premalo hrane, vode il` kisika.
Naišla sam danas, u svojoj netokratskoj potrazi za konačnim smislom i razlogom, na jedan sviđamisejako članak od Tomića.
Ali neću ga linkat, samo ću mu maznut misao vodilju, koja svidjela mi se još više od članka samoga.
There is no such a thing as tryin’ too hard.
I da idemo dalje nije mi se ogadio tako jako još onomad, sad bi i to rekla za kraj.
Ali, eto, nema kraja...