Prvo da zahvalim svima koji mi svojim dobronamjernim komentarima ukazuju da nešto moram a ja ne mogu iz određenih razloga.

Prvenstveno mrzim sebe zato što se nisam znala boriti kada je trebalo, zato što zbog bolesti ne mogu raditi ono što sam nekada radila i u tome sam uživala, bila sam ispunjena, ja sam bila ja a sada sam zarobljena i živim zahvaljujući dobroti ljudi a to, to nije normalan život i nitko baš nitko mi ne može reći da je takav život normalan i da moram zavoljeti sebe jer ja, da ja voljeti sebe ovakvu ne mogu i neću.
Mrzim sebe što nisam mogla pomoći majci, što nisam mogla pomoći bratu, što nisam razmišljala glavom kada sam krenula u vezu s osobom koja je znala dobro lagati, što sam ušla u brak iz inata, što ne mogu svojim sinovima pružiti bolji život, mrzim sebe a to mi nije zabranjeno.
Nikada nisam niti bih nekome željela zlo, nikada nisam niti bih bila na nekoga jalna ja samo tražim da vratim jedan dio sebe što se negdje zagubilo i ne mogu pronaći a znam gdje je. Mrzim sebe ovakvu kakva sam jer koliko god da se trudim dokazati bilo kome da mogu i da želim samo slušam obećanja a od tih obećanja nikada se ništa ne realizira.

Dosta mi je razmišljati o danas, o sutra jer moja budućnost nikada neće biti sjajna kao što je sjajna moja prošlost i zato se želim tamo vratiti a znam da se nikada nitko nije niti će se vratiti u prošlost pa neću ni ja osim što ću se tamo vratiti mislima. Mrzim sebe to je moje pravo jer ja odavno ništa ne mogu samostalno, a to nanosi bol. nesnosnu bol kojoj nema kraja.

Znam da nikome nije lako da svatko od nas nosi teret ali ja, ja želim samo biti što sam bila, želim svoju prošlost nazad iz meni dobro poznatih razloga.