Jučer je bio šesti rođendan mog bloga i hvala blogerima na čestitkama za moje pisanje istog.
Sretna sam to neke blogere i osobno poznajem i komuniciramo kada uhvatimo vremena, žao mi je to moju dragu dizajnericu blog stranice još uvijek ne znam osobno ali povremeno se čujemo pa mi to dođe na isto iako znam da nije, žao mi je što NF više ne dolazi sa svojom drugaricom niti jinom ali doći će sigurno kada uhvate vremena, žao mi što više ne postoje druženja poput onog kojeg je jednom organizirao Ribafish na Bundeku, žao mi što nismo organizirali susret sličan onom kod Žnidaršića kod promocije knjige jer toliko žamora, smijeha može se doživjeti samo kada se družimo onako kako smo se onda družili. Žao mi je što Zagrebački dekametrom zbog posla dva puta godišnje napiše tekst jer nema vremena zbog opsega posla, žao mi što Luky i lavica već drže vrijeme nisu s nama sa svojim tekstovima ali obje imaju svoje razloge.
Drago mi je što dolaze novi blogeri što mogu čitati interesantnije tekstove od mojih, da moji tekstovi nisu interesantni da su većinom tekstovi o mojoj prošlosti ali ako ne raščistim prošlost sama sa sobom ne mogu dalje, a pisanje o prošlosti pomaže mi da preskačem greške kojih imam n a pretek ali na greškama se uči.
Znam trebala sam neke segmente svog života izostaviti ali da jesam tada napisani tekst ne bi imao smisla, napisala sam jednom istinu o sebi i bila napadnuta ali taj napad me ojačao i ostala sam ista dostojna sebi.
Blog mi je omogućio da imam prijatelje one virtualne i one stvarne jer me raduje kada pojedine susretnem i malo porazgovaramo a oni vam mogu ako žele napisati kako me doživljavaju.
Znam da će vam sada biti čudno što ću napisati ali blogeri i blog su moji iskreni prijatelji.