Kada pišeš sebi, o sebi i to objaviš na svojoj stranici bloga tada moraš znati da će te nekolicina ljudi kritizirati i to moraš prihvatiti jer oni ti svojim komentarima koji su ponekada teški žele dobro jer moraš shvatiti da dio tog tvojeg je samo tvoje i da to možeš samo upisati u bilježnicu koju ćeš samo ti čitati ili netko jednom ako je pronađe među stvarima kada te jednom ne bude.
Kada pišeš temu vezanu uz politička događanja, čitaju te ali po komentarima vidiš da im je politike preko glave tako da odustaješ pisati te dvije teme pa kreneš pisati kratke priče jer voliš pisati a ni to baš nije za pohvalu jer ti ipak nisi ni novinar ni pisac pa sadržaj baš i nije za neku pohvalu niti kritiku i takav tekst nije zanimljiv.
Stihove pisati ne znaš pa to izbjegavaš, fotografije postavljaš ali one nisu rezolutne jer imaš mobitel koji nema blica.

Ti ćeš i dalje pisati jer to voliš jer kroz svaku ispisanu riječ sam sebi si nešto bez obzira voli li te netko čitati ili ne, sam sebi si najbolji i najmiliji.
Osoba si koja voli komunicirati, koja pokušava izbjegavati prepirke i uvijek misli da nema zlobe da smo svi samo ljudi koji se volimo družiti uz ispisane retke jer se (neki zbog udaljenosti, neki zbog obaveza) ne možemo družiti uz kavu ali uz čitanje napisanih redova blizu smo jedni drugima ma što god o kome što mislio.