Puno puta sam napravila krive korake koje sam i ispravila (pojedine) ali i dalje mi sve ide u krivo, koliko god se trudim ništa mi ne polazi za rukom, znam da nisam jedina u takvom položaju, da nas je svakim danom sve više i više. Bojim se i spavati samo zato što su snovi ono što želim a znam da se to nikada neće dogoditi. Moje vrijeme sreće nije došlo a još dugo neće ni doći je jer nije došlo vrijeme (tako stari ljudi kažu).
Sve što radim je naopako jednostavno tako naopako dalje ne ide.

Potiskujem u sebi osobu koja kola mojim venama, koja je duboko u mom srcu i mojoj duši jer ne smijem više sama sebi priznati da ga volim, da želim samo pogledati u njegove oči, da želim s njim razgovarati. Bojim se zaspati samo zato da mi on ne ulazi u snove jer znam da nikada san neće postati stvarnost.

Bojim se sama sebe i mrzim se jer se nisam znala boriti sa svojim razumom.