Ovako više ne može, ne ide jer ne mogu se nadati da će moji snovi postati stvarnost, da ću se probuditi sa osjećajem da moje noge hodaju same, da su mi deformirana stopala konačno onakva kakva su inače stopala kod drugih, da će moj Josip isto biti zdrav, da će moj Kristijan biti sretniji. Ne, ja ne smijem sanjati više jer snovi nisu stvarnost i nikada neće stvarnost ni biti. Sama sebi sam teret, ne, ne mogu sebe podnijeti, ne mogu više gledati svoj odraz u ogledalu jer nemam snage ni ustati.
Mogu samo pisati, riječi koje nemaju smisla, rečenice bez početka i kraja jer to sam ja ali ni to nema koristi jer život je lakši kada lažeš i govoriš "dobro je tu sam, danas je novi dan i idem dalje". Ne, ja to ne mogu više jer moji snovi nikada neće postati stvarnost.
Znam da nikome nije lako da im je i teže ali oni znaju da mogu dalje i da im život ima smisla, a ja to više ne mogu jer nemam ni volje ni snage.