Živote koliko te volim, koliko te cijenim riječima se opisati ne da iako sam pokušala to nekoliko puta na komadu papira jer ja volim pisati rukom. Kada se pomaknem s mjesta i budem sretna dan do dva neka ne vidljiva ruka vrati me nazad i ja ponovno stojim tražeći izlaz da krenem dalje jer toliko toga je divno i sjaji a ja nikako da dođem do tog sjajnog mjesta, ne zato što ne želim , ne zato mi se stoji i čeka jer ne čeka mi se da to lijepo samo dođe do mene.
Znam da ima ljudi kojima je teže i bore se sa svime idu dalje uporni su, jaki su ja više nemam snage a imam volju i znam da moram ali ne mogu, ja stvarno ne mogu. Ni sama ne znam koliko sam pita ispisala te riječi, ja hoću i moram dalje jer život je satkan poput mirisne ruže trnovit i divan poput ružinih latica.