volim pisma primati, volim ih pisati ali ni jedno moje pismo nema smisla jer nema ni početka, ni sredine, ni kraja jer ona nikoga nikada neće interesirati, neće zanijeti nikada da meni napiše malo pismo koje tako željno očekujem jer većina mojih pisama pisana su mom anđelu koji mi jako nedostaje, čije slike gledam vikendom, i čije sitnice (figurice na polici) mi puno znače jer one su dio njega, a on je sada samo moj dobar anđeo.

Voljela bih da su moja pisma sretnija, jer tugu treba otjerati a ja to ne mogu sama ma koliko se trudim da je zamolim da me pusti jer moram dalje sama otvarati vrata sreće koja je blizu, a za mene ipak daleko.


vaša ja