Bila je luda i jedinstvena. Nepopravljiva i bezobrazno ravnodušna. Posebna. Smijehom je sakrivala strah, ponosom slabost. Bila je netko ko ne zna ostati.
I nije ostala, nikada. A volio sam je. I ona je mene voljela. I svi su to znali, osim nas.

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.
Budi uz mene kad odem...

Vise ne planiram... Ja samo zivim ovaj zivot... Ponekad kako
zelim... Ponekad kako moram... Sitnice mi boje zivot... Sitnice su sreca... Sebi dugujem jos po neku setnju izmedju ocekivanog i neplaniranog... Najhrabrije sto znam... Dostojanstveno... Kao i do sada...

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučit ćeš da se sećaš, a sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekada volela. Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučit ćeš da sanjaš.

Pitaš li se ikad koliko je život koji živiš

Uistinu stvaran, uistinu tvoj,

Jesi li se naprosto dogodio,

Ili si pak dio nečijeg plana.

Misliš li da su tvoje odluke proizvod tvoje volje,

Da su tvoje ideje tvorevina tvog uma,

Ili ipak sumnjaš da si obješena lutka

Čije konce netko vuče po svojoj volji?

Pomisliš li ikada da se tvojoj tuzi,

Sreći , ljubavi, nevolji

Netko veći, odlučujući

S visoka grohotom smije?

Ili misliš da je najbolje ne pitati se ništa

Jednostavno biti,

Čekati kraj

I vjerovati da si sam kreator svoje sudbine?

To je možda najbolje, znam po sebi

To donosi mir i tišinu

Koju povremeno poremeti....