ako kažem da sam prehlađena, to nije ništa nova.
čak i ako to nije prehlada po ISO standardima, već ono kvazi - stanje, ni to nije ništa nova.
ako kažem da zbog toga, ili još i zbog toga nemam neku inspiraciju, ni to nije neka ekskluziva u svijetu newsa...
pa u čemu je onda stvar?!?
u ničemu.
stvar je u tome da mi svašta pada na pamet onda kada NISAM u blizini kompa (a već smo utvrdili da očito imam neku averziju prema olovci i papiru pa te ideje uredno izbjegavam zapisati), a kad dođem na posao i uhvatim ovako nekoliko minuta samo za sebe, desi se... ništa. niente. nihil. nula bodova.
a krivo mi je. blogirala sam se iz jednostavnog razloga: da pišem. i sad me neće.
a inače sam strašno lajava. i pričam i kad treba i kad ne treba. pa kad ništa ne pričam svi se prepadnu da nisam možda bolesna.
a ovdi...riba, riba. šutim ko zalivena.
ipak, kao što u ZD sija sunce, tako i u meni još uvijek postoji tračak nade. vježba čini majstora. naravno, ne očekujem baš Nobelovu za književnost, ali napredak svakako.
živi bili pa vidili :-)
