ALEN ALISPAHIĆ
26.01.2022., srijeda
PRIMJERICE RADI SJETIMO SE NEKIH EVERGREEN PJESAMA DA MI VIDIMO DA ONE NISU ZASTARJELE
|
Onako kako treba Ne znaju ljudi da žive srećno i kako treba, oni žive, uglavnom, nesrećno i kako ne treba. Oni se drogiraju, teže materijalnim stvarima i idu u rat, i tako dalje... I sedu na ladan beton. I bacaju otpatke ne misleći na prirodu. Samo poneki ljudi znaju u prirodi dobro da roštiljaju, onako kako treba. Opterećen sam seksom Opterećen sam seksom. Previše mislim o seksu. Ujutro kad se probudim i naveče pred san spopadne me seksualna žudnja. Preko dana je takođe prisutna ali je kontrolišem dnevnim obavezama. Ujutro kad se probudim i naveče pred san postaje jača i nesnošljiva. Izobliče se predmeti i sve ima oblik polnih organa. Luster, recimo, ima oblik sise. Plazim jezik nastojeći da pohotnim jezikom dodirnem sijalicu jer umišljam da je to erotizovana bradavica. O štekdozama da i ne pričam Nešto zamislio Pričao sam joj kako ću jednoga dana i ja umreti i kako sam i ja samo smrtan čovek i nisam besmrtan junak i da to je tužna moja sudbina. Plakala je dok sam joj govorio o svojoj tužnoj sudbini, plakala je zbog toga što mene više neće biti. I ja ću nestati i proći, i ona je plakala. I ja sam je tapšao po ramenu i tešio i bodrio da ostane jaka. Proklela je život taj, tad, koji ne može da bude večan u srcu jednoga čoveka, rekla je i da sam duša od čoveka, a duše bi barem trebalo da žive Večno Zauvek. Plakala je na mom ramenu neutešno. A ja sam se bio nešto zamislio. Vijadukt Golo slovo napenalilo se u pesmi kao nudist na plaži kad se napenali. Ćudljiva pesma dlaku menja, niz dlaku – uz dlaku. Niko se više ne ogrne pesmom kad prolazi kroz život kao što su onomad ruski pesnici izlazili iz Gogoljevog Šinjela. Ona viri kao devica ispod vela, a ima onih koji su ostali u uvodu opisujući ekser na zidu i nikad nisu završili njegov podroban opis pa su posle, umesto o ekser na zidu, okačili penkalo, kao kopačke, mačku o rep koji, u pojedinim slučajevima, ima predispoziciju vijadukta. Orion Sećam se one posebno sentimentalne pesme Orion što sam je učio u osnovnoj školi, baš je fina bila. Od tad sam ja isto vazda imao osećaj da sam živeo u svim epohama, u svim životima. Ako je čovek pozitivna ličnost u svemu može da nađe dobro i lepo, umesto nedobrog i svađe. Ja ove svoje pesme pišem, ne samo da one samo zabavljaju publiku, ove svoje pesme ja pišem iz poučnih razloga. I da se kaže šta je važno a šta je nevažno. Možda nekad se kroz moje pesme provuče i koji trač, ali i pesnik je samo čovek. Na ovom svetu smo, mi ljudi, u igri mačke i miša u kojoj smo k’o pas i mačka, a svi naši dani su k’o rogovi u vreći koji se slažu jedan na drugi baš k’o pas i mačka. Pesnik je ponekad baš baba gatara, ali na, ja mislim, pošten način. 26 Jer je pesnik jedini koji je otkrio ljudima viđenje kroz optičke iluzije, i horizonti, i krajnja tačka, skoro da se nabiju na kolac oštrine pogleda pesničkog. Počeo sam da pišem, i postao sam pesnik, zato što hoću da i moje pesme ostavljaju utisak kao što je na mene ostavila snažan, dubok i neizbrisiv, ključni i presudan utisak, pesma Orion, a koja govori o zvezdama. Od tada, mesec je zakucan u moje stihove kao ekser u zid, a na njega je obešen mačkov rep za kojim laju psi, i to dok su nad oglođanom koskom pored tek izrovane rupe u zemlji koja podseća na raku nad kojom Hamlet drži lobanju. ps. Ove pjesme sam poodavno napisao. Ima tome reklobise pluskvamperfekt. Samo u slobodarskim društvima može biti umjetnost a upravo upisujem koji je Glavni grad Hrvatske. Hvala. Oznake: Književnost, literatura, lirika, art, Evergreen, lektira, poetika |
