ALEN ALISPAHIĆ
16.08.2021., ponedjeljak
Ja otvorim usta
|
Ja otvorim usta Ja otvorim usta A ne znam da li hoću govoriti pevati Ili zevati Ili da pojedem zalogaj Ili gutljaj popijem Ja raširim ruke A ne znam da li hoću zagrliti Ili poleteti njima Dole u beskrajni ambis Ja potrčim A ne znam idem li to u susret Ili bežim Ja osetim vazduh u plućima A ne znam udišem li to dah života Ili izdišem svoj zadnji Čudesna evolucija Gmizao sam jer sam imao stomak za to, a orahe iz nedara skrivao sam pod pazuhom čistim kao u žabe. Mislio sam i o tome da zmiju niko nikad nije bacio na leđa. Kasnije sam skupo prodao svoju krokodilsku kožu, nadao sam se da ću od toga imati barem cipele od krokodilske kože, a ženi moći da kupim tašnicu od krokodilske kože. Ronili su krokodilske suze prijatelji moji, gušteri i zmije, kad sam im ja pričao o tome razjapljenih čeljusti. Pričao sam im i o tome da se vuk presvukao u jareću kožu, tako i ja mogu u ljudsku tesnu kožu. Bilo je vremena još od ere reptila da se odlučim hoću li nositi krila – sad više ne mogu da postanem anđeo a, eto, nisam zmaj. Tajna su vrata podzemnih voda Sve se o mene oglušilo k’o top, jedino me čuje gluvo doba noći. Tišina u solarijumu mraka dobija ten. Sluh u zavežljaju vlage nikako da uključi fen. Pa ipak, misli su mi drage. Prostiru se kao glogov kolac celom dužinom zaboden u vampira. Ne pije vode da mi podzemne vode piju vodu s dlana, moje rane im zato ližu so s ruku, pružene su da ispune volju. Glas svira nemo žubor, reč ljudsku, bolju. Oznake: Književnost, literatura, lirika, lektira, poetika |
