Ja otvorim usta
Ja otvorim usta
A ne znam da li hoću govoriti pevati
Ili zevati
Ili da pojedem zalogaj
Ili gutljaj popijem
Ja raširim ruke
A ne znam da li hoću zagrliti
Ili poleteti njima
Dole u beskrajni ambis
Ja potrčim
A ne znam idem li to u susret
Ili bežim
Ja osetim vazduh u plućima
A ne znam udišem li to dah života
Ili izdišem svoj zadnji
Čudesna evolucija
Gmizao sam jer sam imao stomak za to, a orahe
iz nedara skrivao sam
pod pazuhom čistim kao u žabe. Mislio sam i o
tome da zmiju niko nikad
nije bacio na leđa.
Kasnije sam skupo prodao svoju krokodilsku
kožu, nadao sam se da ću
od toga imati barem cipele od krokodilske kože,
a ženi moći da kupim
tašnicu od krokodilske kože.
Ronili su krokodilske suze prijatelji moji,
gušteri i zmije, kad sam im ja
pričao o tome razjapljenih čeljusti.
Pričao sam im i o tome da se vuk presvukao u
jareću kožu, tako i ja mogu
u ljudsku tesnu kožu.
Bilo je vremena još od ere reptila da se odlučim
hoću li nositi krila – sad više
ne mogu da postanem anđeo a, eto, nisam zmaj.
Tajna su vrata podzemnih voda
Sve se o mene oglušilo k’o top, jedino me čuje
gluvo doba noći.
Tišina u solarijumu mraka dobija ten.
Sluh u zavežljaju vlage nikako da uključi fen.
Pa ipak, misli su mi drage.
Prostiru se kao glogov kolac celom dužinom
zaboden u vampira.
Ne pije vode da mi podzemne vode piju vodu s
dlana,
moje rane im zato ližu so s ruku,
pružene su da ispune volju.
Glas svira nemo žubor, reč
ljudsku, bolju.
Post je objavljen 16.08.2021. u 10:13 sati.