mrachni katuni i nesavremena razmatranja

tja, vidish. optimizam, to je jedna ponekada lepa, ali u biti lazna stvar. ne bih da budem grub, ali usled razvoja vecherashnjih misli, ne mogu drukchije. bio sam zbog alexandre, od koje inache uzimam oproshtaj, na nekom koncetru "balkanske" muzike- muzichki shibicari: sitni prevaranti. uglavnom, to je nebitno

(skokni na aionigra.blog.hr... mmm?)

spoznao sam vecheras definitivno /dugo sam to bulaznio umrtvljen/- za vecheras znam jer se ta spoznaja krunisala i potvrdila donjom* jako neoptimistichnom idejom, (mada optimizam nema veze s tim, i nedostojan je pomena) da su ljudi, da je glavna odlika modernog choveka, chak i zajednichka, da je otrovane mashte i tela. mashta zvuchi josh romantichno- radi se zapravo o Razumu (koji ne misli).

*shvatio sam i zashto me hitler neobichno, i gotovo sablasno, inspirishe: zato jer je on vrlo dobar primer, per exellence izroda istorije, shto smo i svi mi drugi, danas nedvo(e)jbeno i nuzno. jedini porozni shtit predstavlja svest i razmishljanje o njoj.

shta nam preostaje? ukovchezimo se.


blagi pozdrav,
m