mrachni katuni i nesavremena razmatranja

lucidnosimultani prevod

za Cara Vaseljenskog i A.B.u da bi


Razidji se sa svojim ortacima na shtajgi
Idi jutrom kroz grad u dokopchanoj jakni
Nadji si prebivalishte i kada ortak pokuca:
Ne otvaraj, o ne otvaraj vrata,
Nego
Izbrishi tragove!

Kada sretnesh roditelje u gradu Ham-
burgu ili vec gde
Prodji kao stranac, skreni za ugao, ne
prepoznaj ih
Navuci na lice sesir koji ti poklonise,
i ne pokazuj, o ne pokazuj lice-
Vec
Izbrishi tragove!

Jedi meso koje je tu! Ne shtedi!
Udji u bilo koju kucu kada kishi i sedi
na svaku stolicu koja je tu
Ali, ne zasedi se! I ne zaboravi svoj sheshir!
Kazem ti:
Izbrisi tragove!

Shta god da kazesh, ne reci dvaput
Nadjesh li svoje misli kod drugoga:
opovrgni ga.
Onaj ko nije dao svoj potpis, ko nishta nije rekao
Kako takvoga naci!
Zato, izbrisi tragove!

Pobrini se pre no shto reshish da mresh
Da ne stoji spomenik i odaje te gde lezish
jednim jasnim rukopisom, koji obznanjuje
i godinu ti smrti, koja te privodi!
Jos jednom!
Izbrishi tragove!

(To mi je recheno.)

simultani - jer sam je preveo otprilike iz prve, bez razmishljanja i lomljenja glave, jednostavno sam je chitao i sa papira direktno ovde preneo - prevod /prve pesme "Iz chitanke za ljude iz gradova" (Das erste Gedicht " Aus dem Lesebuch für Städtebewohner")

BB-a.


Moj poklon za Vas.

Ovaj niz Bertovih pesama poprimio je odavno josh novi smisao. on predstavlja grad onakvim kakvim ga oseca emigrant u stranoj zemlji. upravo tako. ali ne treba smesti s uma: borac za potlachenu klasu emigrant je u sopstvenoj zemlji. poslednja petoletka Brechtovog politichkog rada u "W"eimarskoj "R"epublici je za uvidjavnog komunistu bila kripto-emigracija. Brecht ju je barem takvom iskusio, pricha se. Kriptoemigracija bila je prethodeca forma one stvarne; bila je takodje i prethodeca forma ilegaliteta.
Grad se pojavljuje u ovoj chitanci kao pozorje tu-bitka i kao poprishte klasne borbe. jedno odaje anarhistichku perspektivu, druga revolucionarnu. u svakom sluchaju ostaje da su gradovi nuzno bojna polja.
brecht je izgleda prvi znachajni liricar koji je imao neshto da kaze o gradskom choveku: homocitycusu (ua!)

Ucinite Srbiju Zelenom: jebite zabe.

/what happend to the world/

SONNET 1

FROM fairest creatures we desire increase,
That thereby beauty's rose might never die,
But as the riper should by time decease,
His tender heir might bear his memory:
But thou, contracted to thine own bright eyes,
Feed'st thy light'st flame with self-substantial fuel,
Making a famine where abundance lies,
Thyself thy foe, to thy sweet self too cruel.
Thou that art now the world's fresh ornament
And only herald to the gaudy spring,
Within thine own bud buriest thy content
And, tender churl, makest waste in niggarding.
Pity the world, or else this glutton be,
To eat the world's due, by the grave and thee.

We desire that all created things may grow more plentiful,
So that nature's beauty may not die out,
But as an old man dies at the hand of time,
He leaves an heir to carry on his memory:
But you, interested only in your own beauty,
Feed the radiant light of life with self-regarding fuel,
Making a void of beauty by so obsessing over your own looks,
With this behavior you are being cruel to yourself.
You are now the newest ornament in the world, young and beautiful
But you are burying the gifts you have been given within yourself
And, dear one, because you deny others your beauty, you are actually wasting it.
Take pity on the world, or else be regarded as a selfish glutton,
By the laws of God and nature you must create a child, so that the grave does not devour
the memory of your loveliness.

na danjashnji dan pre 13 godina - turoban dan mrachajuce jeseni, vrlo slichan danasnjem, umro je "mali chovek" Milan Mladenovic, koji je u mnogo chemu i, pritom, znachajno uticao na moj razvoj unutar jednog pokleklog naroda, i mozda, mislio sam nekada, oduvek na prokletstvo osudjenog tla. danas ne znam tachno shta da o tome mislim.

Milan je u mojem poimanju chesto menjao oblichje; danas je, pre svega, simbol jedne izgubljene generacije koja je pushila u mrtvom uglu smetlishta istorije; paralizovane generacije Srba, ali svakako i Jugoslovena.

Mnemozina, kcer Neba i Zemlje, nalozila mi je ovu poshtu Titana, koji je svoj kratki zivot proveo /odluchno stracio/ u atmosferi permanentnog osecaja komunistichkog propalog pokushaja: da bi (sa svojim saborcima) iza sebe ostavio opus koji ce josh mnoge jugoslovenske devushke i maljchike pomilovati pribiranjem i uskrsnuti tako Ljubav u njima.


Rodjen u Zagrebu 21. 09. 1958, Milan se posle sest godina preselio u Sarajevo, prateci nomadski zakon vojne sluzbe svoga oca. Iako je u Sarajevu poceo i da se interesuje za rokenrol i da uzima prve casove gitare, iz tog grada ocigledno nije poneo mnogo toga sto bi se moglo smatrati znacajnim za njegovu muzicku karijeru. Sarajevo je obicno pominjao kao izvor posebne vrste mraka, kakav moze nositi u sebi samo iskompleksirana provincija, istovremeno puna obozavanja, strahopostovanja, zavisti i prezira prema svemu sto poseduje svetlost i sirinu.

'Sarajevo je verovatno mracno uticalo na mene', rekao je u jednom od retkih intervjua gde je pomenuo taj period. 'Bio sam strasno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki..... i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kuci krvav, placuci i to je trajalo tih sest, sedam godina, koliko sam ziveo tamo. Imao sam tamo dobrog druga. Amer. Zajedno smo pevali Beatelse, 'Ob la di, ob la da', 'Michelle, ma belle'......, i takve stvari.'

Sarajevo je, s druge strane, ocigledno ostalo prisutno u Milanovom secanju kao uspomena od koje ga je mogla rasteretiti samo posebna vrsta umetnickog egzorcizma: napisao je o tome pesmu, koja se nasla na albumu 'S vetrom uz lice'. Krik ' Izadji iz mene!' oslobodio ga je teskobe i pritiska, koji u sebi neminovno nose ljudi stvoreni za bolje od onoga sto im se nudi.

'Pojam Sarajeva', glasi jedan od karakeristicnih komentara Duleta Dejanovica, 'imao je u Milanovom slucaju strahoviti simbolicki znacaj. Taj grad je grad Milanovog detinjstva, koji je on u svojoj dusi vukao celog zivota, upravo neke najdublje i najbolnije rane. U vreme Limunovog drveta, u vreme najvece prisnosti i najblizeg odnosa medju nama, vrlo se dobro secam da bi se, kad god spomene Sarajevo, njegovo lice prosto promenilo, mogao si da osetis jedan talas tuge iz njega, koji je on odande doneo zajedno sa uspomenama na detinjstvo. U vezi s tim kad bi Milan pomenuo rec 'bol', onda je potpuno stajao iza toga. Sve njegove pesme, ili barem 95%, sve reci, sve recenice su neverovatno autenticne i iskustveno potvrdjene. O cemu god da je pevao, on je pevao o svom bolu, koji je sve vreme bio prisutan, kao gavran na ramenu.'

Beograd je, za razliku od Sarajeva, za Milana, od trenutka kada se u njega doselio 1970, predstavljao centar i uporiste. Najpre je ziveo u Topcideru i njegova prva skola bila je 'Branko Radicevic', odakle se preselio na Konjarnik i onda definitivno, presao most i postao deo Novog Beograda, socijalnog i socijalistickog termitnjaka, u kojem se zacela iskra jednog drugacijeg poimanja grada. Sticajem okolnosti, mnogi zaista urbani ljudi doseljeni su na Novi Beograd i nije nimalo slucajno sto su se pank i novi talas zaceli bas sa te druge strane reke. Rec je o ljudima druge generacije, koji su sjajan materijal za otpor imali u kuci, u stavovima i principima generacije svojih roditelja.

'Ona pusta prostornost nebesa nad Novim Beogradom', napisao je Mihajlo Pantic u casopisu 'Rec' posle Milanovog konacnog odlaska, 'platno je na kojem treperi nervozni hologram Milanovih reci. Samo onaj ko zivi na Novom Beogradu, tom bastardu korbizjeovske maste i orvelovskog, negativnoutopijskog sna o apsolutnom redu, zna da je dosada najgusca u sobama zgrada s one strane reke i da Milanov glas u njima, nikada dovoljno velikim da prime pet hiljada ljudi sa dignutim casama, tu najbolje zvuci. Da samo tu znam da sam iskljuciv, ali sve su istine iskljucive dok gledate u suprotni Zid, pogadja ravno u nerv i tacno u srce.'

'Sredina u kojoj zivis moze jako da utice na tebe, moze da ti ostavi razne povrede', reci ce Milan u intervjuu za magazin 'Intervju' 1993. 'Svako ruzno lice koje sretnes u zivotu ostavi trag na tebi, a da ne govorimo o stanu u kome zivis, betonu kojim si okruzen, tako da mislim da golemi procenat invalidnosti potice bas iz toga sto ljudi zive bas u jednom nehumanom okruzenju, trivijalnom arhitektonski , ali i ljudski,sto je mnogo vaznije. Da ne govorim o raznim oblicima zaglupljivanja od strane medija i od strane ustanova koje ljudi moraju da posecuju ne bi li nekako prosli kroz zivot, ne bi li nesto saznali o tome kako da upotrebe sebe i svoje talente da bi uopste mogli da dodju do novca sa kojim bi preziveli i napravili novu decu, koja bi opet zivela u getima. Iz geta je sve sumorno, sve je strasno... Zivot je ovde postao nemoguc. Strasno je samo sto se ljudi ne bune zbog toga. Svako se plasi da ne izgubi neki osnovni minimum, koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji. Vrlo sam razocaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i bracu i sve zivo i da se sve to zavrsi u jednoj opstoj kaljuzi. Sve mi lici na cekanje nekog tramvaja koji treba da se pojavi, a ustvari treba uciniti nesto konkretno, tako da je to strasno sve zajedno: koliko su ljudi neangazovani i koliko je taj osnovni minimum vazniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu.... Ponizeni i uvredjeni, bukvalno tako...'

Gledajuci ono sto se sa gradom dogodilo u medjuvremenu, tesko je setiti ga se kao mesta gde su se presecali svi relevantni tokovi evropske i svetske umetnosti i koji je koliko-toliko odolevao nasrtajima, da dotaknemo Nicea, 'prljavih mazgara'. Ipak krajem sedamdesetih duh grada se za trenutak ponovo probudio i otvorio prema ljudima koji su umeli da odaberu, iskoriste i prenesu. Skoro programski mracan, sistematski poruznjivan i poseljacivan, prljav i nimalo privlacan nepristrasnom posmatracu, Beograd, s druge strane nije uspeo da odoli laskavcima, lakejima i dvorskim budalama koji su ga pretvarali u 'najlepsi grad na svetu' ne shvatajuci koliko je vredniji bio doprinos 'cekaca', koji su grad osecali i istinski dozivljavali , uspostavljajuci sa njim prijateljstvo bazirano na iskrenosti i razumevanju. Kroz uski prostor svoje novobeogradske sobe Milan je video upravo ono sto se jedino i moglo videti: geto. To je uostalom sam rekao u intervjuima i pesmi 'Geto', na debi albumu Katarine II. Nesklon preteranom otvaranju kroz tekstove, Milan je tu, izgleda, ipak posegao za fijokom sa licnijim sadrzajima i u dvanaest stihova (ukljucujuci i refren) saopstio mnogo vise o sebi i 'stvarnom svetu oko sebe' (i nas) nego sto vecina autora uspe u citavom opusu:



'Vidi kakva predivna zgrada

balkon, zid sa divljim ruzama

Atlas nosi kuglu iznad glave

Grci, mit, legenda



Magla ceslja pramen na ulici

hladan dah sa zapada

gar se crni svuda po snegu

plava bluza i kifla pred cas



Rodjen sam u getu

Tako nesto zadaje strah

Rodjen sam u getu

tacno u cas da vidim.....'


(autor nepoznat)