mrachni katuni i nesavremena razmatranja

... nemam nichega za shta bih mogao reci da je lichno moje.
mrtve i daleke su moje ljubavnice, i nema ni glasa od njih.
moj posao na Zemlji je okonchan. pun volje bacao sam se na rad,
krvario nad njime, ali svet ni za jedan cent bogatijim uchinio nisam.
usamljen i neslavno dolazim natrag i lutam kroz moj rodni kraj -otadzbinu
i maternji jezik, koji kao uvela bashta svuda okolo leze...
a mene ochekuje noz lovca, koji nas strance, apatride
dobrovoljne izgnanike i ljude sklone zaboravu smrti,
za zabavu i plen drzi.

sva zudnja Neba sabrana u suzama koje pred tobom prolivam
dok ljubav pred ljubavlju uzmiche kao bol osamljenosti
shto se rastvara u zivotu bozanstava...

jedno biti sa svime - to je zivot bozanstva
to je Nebo ljudsko

biti jedno sa svime shto zivi u blazenom samozaboravu
i vraca u svemir prirode -to je to
... vrh misli i radosti, sveti planiniski vrh,
stecishte vechnoga mira ...

chovek hoda ulicama zgrchenog grada, naizgled besciljno lutajuci. njegova spoljashnost ukazuje na ravnodushnost.
pisac, raspet izmedju svakojakih nachina razmishljanja odredjenim sablastima nacionalnog identiteta i suncem oprljenog medjunozja svoje drage, u trenu oka markiravshi ga i nehotice poche da sanjari shta li to goni ovog ochigledno verziranog ulichnog hodacha da kao mesechar ukochenog pogleda stupa na beton koji se pod pritiskom okomitih sunchevih zraka uveliko topi.
suvih usta pisac odluchuje da chitavu stvar poblize ispita i nakon nekoliko minuta pracenja i pribiranja slabashne hrabrosti, samo piscima i stidljivim zenama u pochetnoj fazi odumiranja svojstvenoj, ubrzava svoj do muke usporeni korak i preseca put hodachu.(manjak strpljenja ukazuje ovde na ozbiljne dushevne probleme).
ovlash nasluchujuci njegove mutne ochi u senci smrti pisac se uzasnu od mira koji je pulsirao u zoni ambisa zagonetnog hodacha . nespretno reche :

imate li, mozda, vatre ?


chitati- to je, za trenutak, chin pozniji od china pisanja; vishe pomiren sa sudbinom, uljudniji, duhovniji.