mrachni katuni i nesavremena razmatranja

chovek hoda ulicama zgrchenog grada, naizgled besciljno lutajuci. njegova spoljashnost ukazuje na ravnodushnost.
pisac, raspet izmedju svakojakih nachina razmishljanja odredjenim sablastima nacionalnog identiteta i suncem oprljenog medjunozja svoje drage, u trenu oka markiravshi ga i nehotice poche da sanjari shta li to goni ovog ochigledno verziranog ulichnog hodacha da kao mesechar ukochenog pogleda stupa na beton koji se pod pritiskom okomitih sunchevih zraka uveliko topi.
suvih usta pisac odluchuje da chitavu stvar poblize ispita i nakon nekoliko minuta pracenja i pribiranja slabashne hrabrosti, samo piscima i stidljivim zenama u pochetnoj fazi odumiranja svojstvenoj, ubrzava svoj do muke usporeni korak i preseca put hodachu.(manjak strpljenja ukazuje ovde na ozbiljne dushevne probleme).
ovlash nasluchujuci njegove mutne ochi u senci smrti pisac se uzasnu od mira koji je pulsirao u zoni ambisa zagonetnog hodacha . nespretno reche :

imate li, mozda, vatre ?


chitati- to je, za trenutak, chin pozniji od china pisanja; vishe pomiren sa sudbinom, uljudniji, duhovniji.