The Game Of My Life
Opet sam se vratila u prošlost... Opet sam bila mala... Bio je to tako lijep osjećaj... Na trenutak sam se maknula iz ovog odurnog svijeta, iz ove prljave svakodnevnice...
Sva ona Zla, za mene su bila nepoznata. Sve ono loše za mene je bilo nestvarno. Nisam niti željela misliti na to. Napokon sam bila jaća. Bila sam bolja. Bila sam ponosna na sebe. Bila sam ponosna šta sam opet na onom starom polju , mada sam znala kuda se kreće posije tog. Osjećala sam se kao na velikoj šahovskoj ploći. Znala sam da me žele srušiti sa svih strana. Znala sam da sam jača. Zapravo, nadala sam se da sam jača. Sada, znam da jesam. S tog polja se još nisam makla.
Sada, sada kad sam nazad na početnom polju, sjetila sam se starih ljudi. Starih znanaca i ljubavi. Voljenih i nevoljenih. Govorili su mi. Ja ih nisam slušala. Misila sam da su oni samo jedni od Onih figura koje me žele srušiti. Međutim, sada shvaćam da Oni to nisu bili. Sada ne znam šta da radim, kome da kažem " Oprosti " kada su me svi napustili. Odrekli. Ostali su samo ljudi kojima nije stalo do mene. Svi me vuku dalje, dalje i dublje. Nitko mi nebi rekao "Stani". Nitko mi nebi rekao "Dosta". U ovom svijetu, ja moram biti svoja. Ja moram biti ta koja će reći "Dosta", i koja će samu sebe odvesti pravim putem. Jel, autoput života nije tako jednostavan kakvim se ćini. Nema tabla, nema putokaza, nema određenih brzini... Jedino ćega ima su Kazne. Neki su se već opekli... Neki...
**Ovom prilikom bi se samo isprićala jednoj osobi... Jednoj osobi koju više nije briga za mene. Ostavila me tako hladnokrvno kao šta sam i ja nju... Imala sam pravo birati... A ja sam odbacila ljubav... Pitate me gdje mi je mozak bio? Pitam i ja sebe kadkad... **
