stillhoping

Parafraza XVII

Plakati pa dušu žvakati.
Suze u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.


* * *

Sa dva kilograma svinjskih repova Djordje se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuce ceka sestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasadjeni otac. Djordje svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inace ce dobiti batine.

Djordje Dundjerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Ucenik treceg razreda osnovne skole u Futogu.

Djordje prosi po Novom Sadu. To zna i njegova uciteljica i mali drugovi. Drugi razred je zavrsio sa odlicnim. U skoli i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se nasali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom svrcu kome je porodica natovarila na pleca brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog coveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa cete videti da je to uzasan posao. A to ide godinama. I to ce jos ici godinama.

Deca se zovu Snezana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmladji: tek se rodio. Kao i svako dete, Djordje ima svoje snove. Zeleo bi da postane sofer ili kauboj.

-Tako bih mogao- kaze- da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i prestanem da prosim.
-Zar ti nije zao- pitam- da ostavis decu?
-Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i ucinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga- prica mi- gledam ga, a hleb vruc, mek, a ja gladan, pa ipak ne strpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inace, najveci dan je kad se skupi nesto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otisao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja licno i privatno pravio i podesavao ovaj svet.

Razmisljao sam kako da mu se pomogne.

Razmisljao sam kako da se pomogne onom decaku na Tvrdjavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i ocuh oterali od kuce. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga nocu greju. Jova Soldatovic, Mica, sta znam ko, poklone mu dzemperic, kaput, neki dinar...

I nekako mi se ucinilo, djavo ga zna zasto, da Djordju, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrasnjeg dana. Treba pomagati nasoj deci. Onim lepo ocesljanim, pametnim, mirisavim bucama namrstenim na margarin- jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrstenim na mleko-jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrstenim na novo odelo- jer, zaboga, neko ima lepse, modernije, cak iz Italije.

Treba pomagati nasoj razmazenoj deci, nasoj za zivot nesposobnoj deci, nasim maminim i tatinim mazama.

Djordja treba uvazavati i pokoniti se pred paketicem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih malisana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optuzim drustvo sto mu ne pomaze, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”.
Jednostavno, rastuzen sam zbog nas i zgadjen, nesrecan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveca briga zemljine kugle. Iskljuce nam struju cetiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prosao tako neki mamlaz, pa mi oljustio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino nece da pojede rucak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igracaka place zato sto nema jos dve gomile igracaka.

Djordje grabi peske u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj malisan na Tvrdjavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao coravi, i ne primecujemo ni jedne ni druge. Te, koji ce nas sutra zameniti. Te koje grdimo sto su mladi, kao da su oni odlucivali hoce li ce se roditi.

I dodje mi, ruku na srce, da onako siroko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da ce sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni pocetak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmisljanje. Ako neko nesto smisli, bicu mu zahvalan. Ako ne smisli-opet lepo.


by Mika Antic, poeta,sanjar,pijanac...Ljudina......

fin nacin da se ostari.....


....ali,ukoliko se ne desi nesto i ne odselim se na Kubu,ukoliko propustim staracko ludovanje i predavanje porocima pod stare dane,staricu ovde....sto mogu bolje,...
jer....

kad ostarim...

...nosicu ruzicaste haljine i niske bisera....imacu stap sa srebrnom drskom,skup i lep.....karmin na usnama,srebrnu pundju.

kad ostarim...za mojim trpezarijskim stolom subotom ce se igrati remi s preostalim zivim prijateljima,pusicu cigare ,picu martini...psovacu,ali to ide uz karte....i niko nece zameriti....
s prijateljicama cu ponekad da odem na kolace,u najskuplji restoran u gradu....vadicemo iz koznih torbica slike svoje dece i dece nase dece i veselim glasom govoriti o njima,nezno ih olajavati izmedju dva zalogaja krempite.....
imacu vremena za pozorisne premijere,za knjige koje nisam stigla da procitam...mozda cu poceti da se bavim fotografijom amozda i pecanjem,videcemo jos....jer,bogzna sta cu sve voleti kad ostarim!
kad ostarim...moj sin ce ziveti negde drugde,mozda daleko,bas daleko....i zvace me subotom a ja necu dosadjivati ni postavljati neumesna pitanja....sve sto je trebalo da mu kazem vec je cuo u detinjstvu...zvace onako,da me cuje,ne iz duznosti,ne sa strepnjom il` dosadom...
na stocicu kraj kreveta stajace slika moje ljubavi jedine u srebrnom ramu,a ja cu voleti istim zarom,ni za dlaku manje,te mirne,mrtve oci....
a kad izlazim napolje,s karminom na usnama i srebrnim stapom u ruci ,ja cu zvizdukati neku pesmu gegajuci se niz stepenice...i pusticu da se stap nehajno vuce za mnom....stacu zatim:pogledacu nebo i boje i ljude,i necu misliti kako je nepravedno to sto sam stara,sto kuk ne sluzi najbolje...
kad ostarim....kad ostarim volecu i dalje Peru Zupca ,Miku Antica i mnoge druge....i..."sve smrti me ubiti nece"....
kad ostarim...necu biti nadzak-baba kakva sad umem da budem
kad ostarim...
....staricu lepo,bezbrizno...bez straha.....

u medjuvremenu

Aorist


Ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Uplaseno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam.

I dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena.



Mika Antić

sinoc sam....

...malko hodala gradom.....glavobolja me ubi....svi kazu to je od kompa,pa se ja nerviram...sta oni znaju?!

...kad ono...nije da nije....ko kreten cucim na stolici po vascelu noc....kicma vristi na sav glas...a od kicme ide i taj nesnosni bol...

...bilo kako bilo....setnja me preporodila.....

a onda...glupo je da vece prodje bez ikakvog nerviranja....te mi potomak saopsti radosnu vest da je izgubio protezu......cudo je on....samo njemu moze proteza neprimetno da sklizne iz usta i zagubi se....ni da zvekne kad je pala....te tako nije ni primetio....

Doktorka Zoka ima da se upisa od srece kad joj saopstimo tu radosnu vest......

...dalje....
...malko sam peglala,pa odustala....pa sam pricala s nekim na mesendzeru....al` taj neko je bio mrzovoljan i namcorast,bas kao ja onomad,pa sam ja bila malko ljuta zbog toga...te rekoh,odoh sa Nik Hornbijem u krevet....
pa smo Nik i ja otisli u krevet....malo smo se gledali,Nik i ja...bio je to "Dug put do dna".....


i tako.....

a jutros je ponovo jesen....smrzli mi se nozni prsti,a bogami i usi....
jutros se slusa muzika iz filma "Betty blue"....
potomak je na treningu,svaki cas ocekujem da baci torbu s blatnjavim kopackama nasred sobe pa da pocnem da zvocam....
protezu sam ocutala....ne vredi plakati za prosutim mleko....sredice Zoka stvar...

eh,da...dobila sam jutros i divnu razglednicu iz Primostena....Kaze,prekrasno....i defini dolaze cesto....
moje je more izmaklo ove godine....al` sneg na Kopaoniku nece.....

Mastif je u soku zbog ovog neocekivanog pada temperature...
Pocetkom leta je konacno izleteo iz kuce.Basta! vec je porastao,ko konj! Saplicemo se o njega.Razmazen je,preko sve mere.Ponekad mislim da on uopste i ne zna da je Pas.Vise govorimo s njim nego izmedju sebe...Anyway,izleteo je.Nekako je i preziveo leto....tumarao je dvoristem,jurio za loptom,plasio svrake,obletao oko Lule,sarplaninke,ko lud.Ona se nije dala.
Sad vidim da je skoro ocajan.Razmazeno pseto nece da sedne na hladan beton,ni na mokru travu.Tumara,s izrazom dosade u sivim oborenim ocima.Povremeno dodje na vrata,pa lupa glavom,ko nezdrav.Lupa sve dok ga ne zaboli glavudza,ona njegova,teleca.Pa promeni.Pocne da lupa sapom,Mi se pravimo ludi.
Meni je ipak,pomalo zao.Mlad je jos.
Valjda ce ocvrsnuti....



p.s.Ovo je slika sa neta,a svaka slicnost s mojim mastifom je poprilicna....mi samo nemamo te fine,crno-bele,umetnicke.....

Kisa....
ja volim veceri pod kisom....
plavo mekano cebe preko kolena,ususkani psti na nogama....
kisa....
Fun Lovin Criminals....
umesto neke placne patetike.....

kisa....

i kafa.....koja po redu? vrag bi ga znao....
moja soba
s narandzastim svetlom u uglu
s Amelijom Pulen na zidu
s gomilom knjiga i filmova
bozicni ukras obesen na kvaku od prozora

kisa...

duvan koji se razvlaci po coskovima
i mesa se s Zivansijevim mirisom....
moja lenjost
moja lenjost
culnost koju cuvam za nekog
razvratnost
bestidnost

sve to , za nekog

dalje....
malena srebrna zvezda okacena o granu bendzamina
obrisana stakla na prozoru
mrak
svetla s tudjih prozora...
sedi li neko jos s glavom medju rukama
slusajuci nesto,zaziruci od tisine....

kisa....
meksa me....vise nego sto bih htela....

gledaj me...

luda sam
neocesljana
raskopcana

gledaj me...

grizem
grebem
psujem

gledaj me...

vruca sam
pospana
zedna

gledaj me...
gledaj me ...
gledaj me ...

Ujutru sam nadzak.
Pametno od tebe sto spavas na drugom mestu.

Pijem kafu sama,i cutim.Onda pijem drugu,pa trecu.Prevrcem novine,palim jednu za drugom.Gledam jutarnji program,mrstim se,drzim noge na stocicu.

Pametno od tebe sto spavas na drugom mestu.

Ne razmisljam ni o cemu posebno.O trivijalnim stvarima,o racunima.Svako jutro se budim s nagnjecenim licem.To je zato sto spavam ko ludjakinja,zagrljena s jastukom,razbacana po krevetu.Naguzvan obraz sporo se ispravlja.

Pametno od tebe sto spavas na drugom mestu.

Nisam pitoma,nisam nezna.Nekad sam silovita,nekad bi grebla.Nekad bi sunce menjala za kisni dan,nekad bi sneg u avgustu htela.

Pametno od tebe sto spavas na drugom mestu.

Al` opet...da mi je da te gledam dok bos hodas hodnikom,otvaras frizider,pijes iz boce,naslanjas se na prozor i gledas na ulicu,u tudje prozore,u komsijske sobe...

......dodje mi,dodje mi da sav kamen i mermer i granit na svetu ubacim u drobilicu...pa da vidim posle cime ces uposliti ruke,Umetniche.....