M
Sve sam znao
sto bilo je oko Marije.
Najtanji hlad u podne,
njen vrt i sum vratnica.
Znao sam u koji ce sat doci
i koja je i kada
na grani zapevala ptica.
I kad je ljuta,
po koraku sam poznao.
Kada je tuzna
a kad najveselija.
I – srca sve zaljubljenija –
da nekog voli Marija.
Sve sam znao
sto bilo je oko Marije.
I plakao sam jednom
kada je ona plakala.
I dugo bih posle,
kada bi ona otisla, stajao na mestu
na kome je ona stajala.
Ko zna gde je sada
moja Marija.
Ima jedna livada
zelena
i potok.
U potoku se mozda ogleda.
Ko zna gde je Marija.
Raskrsce seosko.
Noc je. Sumi leska.
Stoji bela od meseca
i zvezda.
Marija!
Kad bi znala
noc moju bez zvezda,
da li bi bar jednu suzu pustila?
Bar jednu suzu, Marija!
Branko Radicevic
Oblaci
Morala bih da pozurim
s opisivanjem oblaka -
po delicu sekunde
prestaju da budu oni, a pocinju da bivaju drugi.
Njihovo svojstvo -
nikada se ne ponavljati
u oblicima, nijansama, pozama i redjanju.
Neoptereceni secanjem na bilo sta,
bez napora se dizu iznad cinjenica.
Kao nekakvi svedoci bilo cega -
smesta se razgone na sve strane.
U poredjenju s oblacima
zivot se cini utemeljen,
i gotovo trajan i vecan.
U odnosu na oblake
cak i kamen lici na brata,
na koga se mozes osloniti,
dok su oni poput dalekih i vetropirastih rodjaka.
Neka ljudi, ako hoce, postoje,
a posle neka redom umiru,
njih, oblake, briga za sve to,
veoma cudno.
Nad celim Tvojim
i mojim, jos ne celim, zivotom,
paradiraju u raskosi kao sto su paradirali.
Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.
Da bi plovili, ne moraju da budu vidjeni.
Vislava Simborska
