Probudila sam se zbog zrake sunca koja je probijala u sobu. Nisam dovoljno dobro navukla zastor. Kako tipično za mene. Pogledala sam prema prozoru. Nije bio baš neki prizor jer hotel nije bio na atraktivnom mjestu. Bila je tu samo hrpetina betona koji je isijavao zbog sunca koje vani već prži. Slučajno sam okrenula pogled prema vratima i vidjela Toma kako pilji u mene.
-Hej.-, nasmiješio se i na brzinu podigao obje obrve. Protegnula sam se, a on se nasmijao.
-Hej.-, odvratila sam.
-Imam nešto za tebe.-, i dalje se nije micao, ostao je naslonjen na štok onako prekriženih nogu.
-Što to?- nasmiješila sam se. Nakon par trenutaka se odlijepio od vrata i otišao u drugu sobu. Vratio se s drvenim pladnjem kakav često možemo vidjeti u filmovima. Nogice i ručke sa strane. Prišao mi je i stavio ga na krevet na otprilike područje mog trbuha. Podigla sam se i pogledala ga.
-Doručak u krevet?- nasmiješila sam se. Klimnuo je glavom.
-I isprika za ono sinoć.-, ovaj dio kao da ni nisam čula. Već sam pootvarala sve posudice s hranom. Sjeo je pored mene na krevet.
-Wau, marmelada i maslac...mmmm...-, nasmijala sam se sama sebi. Ponekad sam užasno djetinjasta.
-Tvoji najdraži.-, nasmiješio mi se.
-Da, ja sam valjda jedina osoba na svijetu koja ne jede svaku marmeladu i baš svaki maslac. Mora biti baš ova određena "marka" maslaca i marmelade.-, stavila sam navodnike.
-Vjeruj mi, malo vas je.-, nasmijao se. Namazala sam si maslac i marmeladu i to točno tim redom jer inače nije bilo ukusno. Uvijek sam bila vrlo precizna. Ništa nije smijelo kapati ili curiti sa strane. Savršeno namazano. Nasmiješila sam se i pokazala mu.
-Savršeno kao i uvijek.-, nalaktio se preko mojih nogu. Nasmijala sam se i zagrizla.
-Hoćeš?- pitala sam ga gotovo punih ustiju.
-Hoću.-, približio mi se i dala sam mu da zagrize. Oboje smo se nasmijali.
-Baš je fino. Daj mi još.-, ponovno mi se približio i dala sam mu da zagrize još jednom. Tako smo se zezali dok nismo sve pojeli i popili. Tek onda sam zapravo zamijetila vazu i jednu ružu u njoj.
-Ajme, divna je.-, nasmiješila sam se i pomirišila ružu.
-Znam. Baš kao i...-, zastao je na tren i približio mi se, -...ti.-, primio me za bradu. Nasmiješila sam se i spustila glavu što je bio priličan znak da ne želim da me poljubi ili napravi išta slično. Pogledala sam ga u oči. I on je pogledao u moje. Zatim ih je zatvorio i, ignorirajući moje znakove, prislonio svoje usne na moje. Nije me baš poljubio, nego..samo prislonio svoje usne na moje. Točnije, jedva ih dotaknuo i brzo se odmakao i nakašljavši se izašao iz sobe.
-Tom...-, tiho sam ga zazvala, ali nije se okrenuo. Pomakla sam pladanj i krenula za njim.
-Tom.-, rekla sam malo glasnije, no nije se okrenuo. Zastao je, ali na poslijetku otvorio vrata i izašao van. Pospremila sam krevete i obukla se prije nego se vratio. Nije ga dugo bilo. Prije nego što se vratio dogovorila sam si i prijevoz. Dok sam trpala sve svoje stvari u džepove začula sam otvaranje vrata. Ušao je unutra.
-Ej.-, pozdravio me. Nasmiješila sam se.
-Čuj.... Mislim da je najbolje da ja idem.-, rekla sam stavivši ruke u stražnje džepove hlača i izravnavši leđa.
-Nekako i ja mislim da je to najbolje.-, nije baš pokazivao previše emocija. Duboko sam udahnula i izdahnula.
-Ok, to je onda to.-, izvadila sam ruke i pljesnula po nogama.
-Čini se da je.-, potvrdio je popravivši kapu.
-Da...vidimo se još danas. Hvala ti na svemu.-, prišla sam mu i provukla ruke ispod njegovih te ga zagrlila. I on je mene zagrlio.
-Ne hvali, nije vrijedno spomena.-, oboje smo zatvorili oči. Protrljao me po leđima par puta, a onda smo se razdvojili.
-Volim te.-, rekao je odjednom. Uslijedila je duga stanka. Prislonila sam glavu na njegova prsa.
-I ja tebe.-, osjetila sam ritam njegovog srca. Ubrzano je kucalo. Zagrlio me čvrsto. Onda smo se razdvojili.
-Bill te nešto treba tako da će te on otpratiti.-, rekao mi je pomalo tužno.
-Ok. Bok.-, otvorio mi je vrata i primio me za ruku. Okrenula sam se prema njemu. Povukao me natrag u sobu, zatvorio vrata i naslonio na njih. Disao je duboko i teško dok mi se tako približavao. Onda je, umjesto da me poljubi, zabio glavu u vrata.
-Daj...Samo idi.-, rekao je tiho. Zagrlila sam ga oko pasa.
-Nemoj me grliti. Izađi van.-, rekao je kao da mu je neki veliki teret na prsima.
-Ja moram znati kako se osjećaš.-, rekla sam mu.
-Osjećam se grozno. Molim te, idi sad.-, odmaknuo se. Pustila sam ga. Bez riječi sam otvorila vrata i izašla van. Čim su se zatvorila, naslonila sam se na njih i skliznula na pod. Imala sam neki osjećaj da se isto dogodilo i njemu. Mogla bih se kladiti da je netko bio s druge strane vrata u istom položaju kao i ja. Stavila sam još jednom ruku na vrata, a zatim se ustala i krenula prema Billovoj sobi. Pokucala sam na vrata, a on ih je otvorio.
-Hej!- njegov veseli smiješak me odmah natjerao na smijeh.
-Hej, rečeno mi je da me trebaš. To jest, da ćeš me otpratit, jel.-, naslonila sam se na zid pored vrata dok ih je on zaključavao. Počeli smo hodati. Obgrlio me.
-Čuj, moram te nešto pitati, ali on ne smije saznati.-, pogledao me prilično ozbiljno.
-Ok, neću mu reći.-, pogledala sam i ja njega jednakom ozbiljnošću. Stali smo kod nekog ćoška. Bill je pogledao prvo lijevo pa desno gledajući ide li tko. Hodnici u hotelima su, na svu sreću, uvijek bili mirna i neprometna mjesta.
-Je li on...-, stao je i pogledao u pod, -Jel te probudio?- pogledao me podigavši samo oči.
-Misliš, je li vrištao?- pogledala sam ga zabrinuto. Klimnuo je glavom.
-Znači je. Koliko puta?- ugrizao se za usnicu.
-Kako to misliš koliko puta? Pa samo jednom, koliko bi puta trebao vrištat?- pogledala sam ga još čudnije nego prije.
-Samo jednom?- začudio se, a usne su mu se zakrivile u mučni smiješak.
-Da.-, slegnula sam ramenima.
-Wau.. To je dobro! Znaš li ti kako je to dobro?- nasmijao se i pogledao ponovno okolo ide li tko.
-O čemu ti pričaš?- okrenula sam mu glavu prema sebi i praktički ga natjerala da mi objasni.
-Dođi.-, povukao me za ruku i odvukao u spremište. Ušli smo unutra iako je bilo skučeno i zatvorili vrata. Bilo je prilično tamno, ali mogla sam vidjeti obrise njegova lica.
-Slušaj me sad. Da ne moram ponavljat. Tom...on...vrišti u snu. Već dugo.-, počeo je.
-Koliko dugo?- pitala sam.
-Skoro pet godina.-, odgovorio mi je.
-PET GODINA?- povikala sam, ali stavio mi je prst na usta.
-Pssst. Da, pet godina. Od kad ste prekinuli. Vodio sam ga liječnicima, psihijatrima i svim mogućim čudima, no ništa ne pomaže! On...ne znam jesi čula sinoć, ali često vrišti tvoje ime. Ne znam, nije mi još rekao što to sanja, ali kaže da je stalno isti san. Ponekad se toliko izgubi da ne zna gdje je. Stalno te zove, Zara. On... nije još prebolio. Daj mu vremena. Zato i nisam bio baš za ovo sinoć.-, završio je, a ja sam praktički skamenjena ostala stajati u spremištu.
-Reci nešto.-, požurivao me.
-Ne znam što... Ja... Nisam to očekivala.-, prošla sam si prstima kroz kosu.
-Vjerujem ti. Idemo odavde.-, izašli smo van i otišli u predvorje. Tamo me utrpao u taxi i otpremio u zračnu luku.

***

Cijelo vrijeme tokom leta razmišljala sam o Tomu. Stjuardese, inače zaposlenice moje tvrtke, čak su se i zabrinule. Glavom su mi prolazile razne misli. "Vrišti zbog mene. Nije prebolio. Još me voli. Nanosim mu bol." Ipak je najčešća bila ova zadnja. On vrišti u snu, a u snu vrištiš samo kad se bojiš nečega ili kad te netko ranjava. Ne znam što da mislim. Nitko ne želi nanositi bol voljenoj osobi. "Danas mi je rekao da me voli.", još jedna od onih češćih misli. "Rekla si mu da ga voliš, glupačo morbidna! Baš si lijepo naučila živjeti bez njega, a sad opet izmišljaš toplu vodu!" u mislima sam korila samu sebe. Ništa bolje mi nije bilo ni kada sam došla kući. Zavalila sam se u svoj bijeli naslonjač i nastavila s razmišljanjem. "Što ćeš sad? Rekla si mu da ga voliš! On će opet htjeti biti s tobom, znaš ga jako dobro.", misli su me nastavile napadati. Željela sam samo zaboraviti. Ili još bolje, obrisati sve što se sinoć dogodilo. Činjenica da njega išta boli zbog mene me ubijala. Nikad mu nisam htjela zlo, nisam ga proklela čak ni kad smo prekinuli. Zašto mu se to događa? Ne želim da mu se to događa zbog mene. Sklupčala sam se u naslonjaču i naslonila glavu na koljena. "Ti si za sve kriva, trebala si ostati u Africi i pustiti da on živi svoj život, a ne gurati se gdje te nije nitko zvao.", suze su mi krenule na lice. "Kako ja mogu biti kriva? Pa ljudi prekidaju svakodnevno! Uostalom, bilo mu je lijepo sa mnom.", misli su mi praktički počele ratovati, a ja, kao da nisu bile moje, nisam mogla prestati plakati. Moju unutarnju borbu prekinula je zvonjava mobitela. "Možda je on.", odjednom mi je prošlo glavom. Ma nije. Znam samo jedno, a to je da ga želim ponovno vidjeti. I to pod svaku cijenu. Javila sam se. Bio je to Rodrigo.
-E, zgodni dečki bi na more.-, nasmijao mi se u slušalicu.
-Tko, Hotelovci?- obrisala sam suze i šmrcnula.
-Da...jesi dobro? Zvučiš nekako...ne znam.-, zabrinuo se u trenu.
-Ma...mislim da sam se prehladila.-, odvratila sam.
-Koka, ovo je Španjolska i temperatura je sigurno 34 stupnja. Nisi se prehladila, reci mi što je bilo, bolje ti je jer ovaj tren sjedam na avion i upadam ti u kuću.-, činio se ozbiljan.
-Maa...znaš što? Kažem ti uživo, možda. Prilično je osobno.-, rekla sam.
-Aha...ma ako je toliko osobno...na moraš ni reći, sve je u redu. Nego, šta ćemo sa zgođušnima?- zahihotao se.
-Prva stvar, ne zovi ih zgođušni niti zgodni jer će te čudno gledat.-, nasmijala sam se.
-Draga, ja sam gay. Nadam se da je i onaj visoki...mmmm....-, nasmijao se.
-Daj, nije. Mir. Nisu oni gay.-, sjela sam natrag u naslonjač.
-A dobro, može i onaj bucmasti proć.-, ponovno se zahihotao. I tad mi je sinulo. Upravo sam dobila najgenijalniju ideju ikada.
-Mogli bi doći kod mene doma!-