Posljednjih par dana zaokupljena sam vjenčanjem, ne svojim naravno... Kupila sam sebi komplet koji ću kao kuma obući na (ne)sretni događaj... o tome nešto kasnije.. Nego sanjala sam...
Nakon frustracije što sinoć nisam mogla da opišem svoju garderobu, legla sam spavati. A san je bio nadasve sjajan. Sanjala sam da su blogovi male sobice povezane nekim čudnim cijevima. Kroz njih se moraš provlačiti četveronoške, ali jednostavno znaš gdje je čiji blog, anbilivbl. Bila sam u svom soba-blogu, koji je bio van svakih očekivanja u žutoj boji. Nisam se puno zadržavala... Šta imam gledati na svom blogu kad znam šta je tamo. Nego sam logičnim slijedom svog uobičajenog bloganja pohitala dalje do
Hezusovog...
Njegova soba-blog bila je uređena kao videoteka... One starije videoteke sa pultom, a sve kasete, bez slika i naslova bile su iza njega. Iza pulta je stajao
Hezus.
Sada uzmite bilo koji ljubavni roman, pročitajte opis muškarca u kojeg se glavna junakinja zatreskala. (Bez oslovskog nosa, ne znam zašto, ali većina tih muškaraca ima malo orlovsi nos... I da, čitala sam ljubave romane. U periodu 92-95 bila sam malo ograničena pri izboru literature (čitala sam i vesterne).) Dakle dodajte tom opisu par sijedih vlasi i kačket okrenut naopčake (?!) i to bi bio
Hezus.
I tako Hezus meni (bez ikakvog uvodnog dijaloga) reče:
Žuta, ti si meni cool... Šta misliš da se mi vjenčamo.
Nisam nešto puno razmišljala, odgovorih:
Haj vala baš, šta fali... (I was playing hard to get:))
Istog trenutka nađoh se opet u onim čudnim cijevima... Tražila sam Opštinski soba-blog, gdje bi se održala ceremonija.... Ali ne nađoh ga. Vratih se do Hezusovog, ali njega ne bi tamo.
Probudila sam se...
Dobar san.
